Koliko ste se promenili otkako ste postali baka?

Mnogo sam se promenila. Oplemenila me je Rea moja, vratila mi je emocije koje sam negde usput malo pogubila kad su u pitanju mala deca. Raznežila me je... Posmatram je, onda me vrati trideset godina unazad... Rea je nešto veliko u mom životu.

Da li u 2020. godine priželjkujete jos jedno unuče?

- Što se mene tiče, ja da! Ja želim, jako bih volela, ali mene niko tu ništa ne pita (smeh)!

Kada se okrenete iza sebe, da li danas žalite što niste rodili još dece?

- Kad malo bolje razmislim – ne žalim, jer Nikolija je za troje, u svakom smislu! Uopšte ne vidim kako bih izdržala još jedno, kao što je Nikolija bila. Šalim se… Naravno da bi bilo lepo da sam dobila ne još jedno, nego još petoro, ali to je neka druga priča, neki drugi život, pravac… Ja sam radila to što sam radila, moj život je bio okrenut ka muzici, nije to bilo nimalo lako. Htela sam to u svoje vreme, ali nisam uspela. Ali, kažem – Nikolija toliko teroriše da je za troje! Taman!

Šta biste kao jedna od najvećih pevačkih zvezda Jugoslavije poručili današnjim kolegama?

- Pre svega treba da čuvaju zdravlje i da uspore malo, jer ovaj tempo kojim sada živi omladina i moje kolege… Ne smem ni da mislim šta će da bude, recimo, za trideset godina. Ceo svet tako danas živi, ne samo estrada. Ne vidim gde je i kakav je kraj, ali izvesno nije dobar. Neka uspore, neka čuvaju zdravlje pre svega. Uspeh će doći, ali ne može bez ovog svega. U našem poslu nije pitanje samo rada i talenta, svega toga što usput ide… Postoji sudbina i postoji sreća neka, mora i toga da se ima! Stoji to da sevelikim radom postiže puno, međutim mora da postoji sreća. Mnogo njih dobro peva, mnogo njih ima koji dugo i rade, odlično rade, ali mi za njih ne znamo. Da bi neko postao velika zvezda, tu ipak nešto više mora da se desi od samog truda našeg i dobrog pevanja. Da biste trajali pola veka kao ja, ja ipak mislim da se to negde donosi po rođenju. Kad bolje razmislite, vi na prstima jedne ruke možete da nabrojite velike zvezde – one koje su ostavile mnogo hitova, napunile sve velike hale, stadione… I koje i dan danas traju. To više nije samo rad i trud, to je samo pitanje sudbine. Mi smo tu samo da prepoznamo – ili smo to, ili nismo to!

Kažu da na estradi danas ima dosta poroka, ogovaranja, spletkarenja. Kako je to bilo u vaše vreme?

- Uvek je toga bilo, samo nije bilo interneta, nije bilo ovoliko medija, sve tako transparentno… Ogovaranja je uvek bilo, kad nije bilo narkotika bilo je alkohola… Ali, ne baš ovoliko kao sada, nije to bilo baš tako dostupno i na izvolte. Mi smo imali malo više angažovanja, samim tim što nismo bili tako ubrzani telefonima, pa da sve rešimo očas posla, sve je to bilo mnogo sporije. Tada smo imali svi malo više emocija druge vrste koje smo ispunjavali tako što smo se družili mnogo više, imali smo turneje od po mesec, dva, na kojima je bilo po 30 pevača… Tada smo se družili najlepše na svetu, imali smo toliko lepih trenutaka i nama nije bilo ni potrebno da se ubijamo s nekimglupostima, jer smo bili ispunjeni na neki drugi način. Sada je sve to drugačije. 

Kakav je vaš emotivni status pred kraj 2019.? Da li priželjkujete muškarca u svom životu?

- Priželjkujem nekog prijatelja, neku duhovnu ljubav i mislim da bi to za ostatak ovog mog života bilo lepo. To želim i tražim od univerzuma i nadam se da će to tako i biti.

Uz koju pesmu lomite caše u kafani?

- Sada ni uz jednu, a nekada davno bilo je puno pesama… To su bile vrlo emotivne pesme, teške. Imali smo mi naša zasedanja, svi koji su to činili oni su otišli već – od Šabana do Sinana i tako redom… Svi boemi brzo odu. Ja sam se izbavila iz te gužve. 

Da li su i dalje Bukulja i selo vaš izbor? Da li živite tamo?

- Živim u Beogradu, ali svaki slobodan trenutak sam na Bukulji i još uvek je to mesto gde ja uzimam energiju koju, eto vidite, još uvek trošim na vas sve (smeh). Jako je važno da svi koji imaju mogućnosti, mislim na estradu, imaju taj neki momenat da odu negde kada prsnu. Dovoljno vam je jedan dan, dva, da nakupite energije, da obrišete ovu naelektrisanost iz Beograda i tako opet, opet i opet… Ja sam u svojoj najvećoj slavi, pre 27-28 godina, napravila tu kuću ispod Bukulje. Ne bih smela da mislim šta bi bilo sa mnom da ja nisam imala Bukulju… Ja ne bih bila živa!

Sve ljubitelje vaše muzike obradovaćete serijom koncerata u beogradskom Sava centru. Zašto su morali da čekaju toliko dugo na njih?

- Nisam se ulenjila, nego ja sam samo preodgovorna. Takođe, ja iza sebe imam preko hiljadu solističkih koncerata, taj deo sam za sebe negde ispunila… To meni nije ništa novo, ništa što bi meni sad dalo neki dodatni motiv za nešto, ali s obzirom da me je više sramota da vas lažem svake godine kada me pitate kada će koncert, a i negde malo sam se poželela da odradim ovde koncert… Eto, biće koncerata! 

Šta je vaša novogodišnja želja od Deda Mraza?

- U ovoj narednoj godini želim da ostavim cigarete, sve drugo mi je potaman! Ja sam cigarete mnogo smanjila, nikad nisam pušila više od jedne pakle, i to onih tankih, ali mislim da sam ja svoje popušila, ko što kažu (smeh). I dve, tri, četiri mi smetaju. Mogla bih da ostavim, stvarno bih mogla… I da skinem još koje kilo, to mi već ne ide teško – kad hoću, ja to brzo uradim. Ali ja volim da jedem, stvarno volim. Mora mnogo dobar motiv da postoji da bih ja to prestala.

Autor: D. Tanasijević