OGROMNA ČAST, ALI I ODGOVORNOST: Borko Radivojević otkrio zbog čega nastup na koncertu posvećenom Tomi Zdravkoviću smatra jednim od najvažnijih u svojoj karijeri

Koncert sećanja na Tomu Zdravkovića, održan 30. septembra u beogradskom Sava centru, na dan kada je obeleženo 35 godina od smrti legendarnog pevača, okupio je neka od najvećih imena domaće muzičke scene. Ipak, posebno važna uloga tokom ove emotivne večeri pripala je Borku Radivojeviću i njegovom orkestru, koji su pratili izvođače tokom čitavog programa.

Na koncertu simboličnog naziva „Pesme moje, vi za mene živite“ smenjivali su se poznati pevači, dok je Borkov orkestar povezivao njihove nastupe u jedinstvenu muzičku priču. Među najavljenim izvođačima bili su Ana Bekuta, Slavko Banjac, Bane Mojićević, Peđa Medenica, Darko Lazić, Sloba Radanović i Saša Lazarević Kudra, a koncert je organizovan na inicijativu porodice Zdravković.

„Tomine pesme nisu samo note“

Za Borka ovo nije bio samo još jedan nastup, već umetnički zadatak koji je zahtevao ozbiljnu pripremu, koncentraciju i duboko razumevanje pesama Tome Zdravkovića. Njegova harmonika te večeri nije bila samo pratnja, već drugi glas čuvenih stihova o ljubavi, samoći, kafani i životnim porazima.

„Kada su me pozvali i rekli da će moj orkestar pratiti sve izvođače tokom koncerta posvećenog Tomi Zdravkoviću, osetio sam ogromnu čast, ali i odgovornost. Tomine pesme nisu samo note koje naučite i odsvirate. Svaka od njih ima svoju priču, tugu, tišinu i trenutak u kojem harmonika mora da progovori umesto reči. Znali smo da publika poznaje svaki ton i da nema prostora za rutinu. Morali smo da sviramo iskreno, kao da je Toma te večeri sa nama na sceni“, kaže Borko.

Predvoditi orkestar tokom čitavog koncerta značilo je prilagođavati se različitim izvođačima, njihovim glasovima i načinima interpretacije, a istovremeno sačuvati prepoznatljivu emociju originalnih pesama.Upravo je u tome Borko pokazao zbog čega važi za jednog od najcenjenijih harmonikaša i muzičara na domaćoj sceni. Nije pokušavao da Tomine pesme menja ili prilagođava trenutnim trendovima, već da im kroz savremen i snažan orkestarski zvuk vrati punoću, ne oduzimajući im prepoznatljivu setu.

„Toma je bio ispred svog vremena“

Dok se pripremao za koncert, Borko se još jednom posvetio bogatom opusu Tome Zdravkovića. Kaže da je tek tada u potpunosti shvatio koliko je pesama legendarnog boema postalo deo kolektivnog sećanja.

„Ponovo sam preslušao veliki broj Tominih pesama i shvatio koliko je njegovo stvaralaštvo zapravo neverovatno. Kada pogledate koliko je numera snimio, a koliko njih je ostalo da živi decenijama, jasno je da je imao možda i najveći procenat hitova na ovim prostorima. Mislim da ljudi u njegovo vreme nisu mogli potpuno da razumeju koliko je bio ispred svih. Danas njegove pesme pevaju i oni koji nisu bili rođeni kada je preminuo, a to je najveća potvrda jednog umetnika“, ističe Radivojević.

Borko smatra da je tajna Tomine dugovečnosti upravo u iskrenosti. Njegove pesme nisu nastajale prema tržišnim pravilima, već iz stvarnih ljubavi, gubitaka, kafanskih noći i ličnih lomova.

„Kod Tome ništa nije bilo odglumljeno. Kada je pevao o kafani, samoći, ljubavi ili razočaranju, ljudi su mu verovali jer su osećali da je sve to zaista proživeo. Zbog toga njegove pesme ne možete da odsvirate hladno i tehnički. Možete pogoditi svaku notu, ali ako ne prenesete emociju, onda niste odsvirali Tomu. Moj zadatak je bio da orkestar diše sa svakim pevačem i da publika već posle prvih taktova oseti onu emociju zbog koje njegove pesme traju.

Potvrda umetničkog autoriteta

Nastup na koncertu u čast Tome Zdravkovića predstavljao je potvrdu umetničkog autoriteta koji Borko Radivojević uživa među kolegama. Odgovornost da sa svojim orkestrom prati sve izvođače tokom večeri posvećene jednom od najvećih autora i pevača sa ovih prostora nije mogla biti poverena bilo kome.Borko je pokazao da veliki muzičar nije samo onaj koji svira brzo, precizno ili glasno. Veliki umetnik je onaj koji ume da razume pesmu, poštuje njeno poreklo i prenese je novoj generaciji, ne oduzimajući joj ništa od prvobitne emocije.

„Velika je privilegija kada vam se poveri da muzikom čuvate uspomenu na umetnika kakav je bio Toma. Te večeri nisam želeo da se govori samo o tome ko je pevao, već da svi zajedno napravimo jednu veliku muzičku priču. Ako je publika makar na trenutak imala osećaj da je Toma ponovo među nama, onda smo kao muzičari uradili ono zbog čega smo izašli na scenu“, zaključuje Borko Radivojević.

U večeri tokom koje su svi pevali Tomine pesme, upravo je harmonika Borka Radivojevića bila nit koja ih je povezala. Bio je to omaž umetniku čije stvaralaštvo ne prolazi, ali i potvrda majstorstva muzičara kojem je povereno da Tominu emociju još jednom donese pred publiku.

Autor: M.K.