U školi je radila punih osamnaest godina, bez dana bolovanja, ne računajući porodiljsko odsustvo. Kako kaže, sporadičan i povremen bol u butini sebi je pravdala sa nezgodnim doskocima na odbojci, manjim sportskim povredama. A onda 3. aprila 2011. se sve promenilo. Nakon divnog nedeljnog jutra u Beogradu sa njenim voljenim, preostali deo dana provela je u požarevačkoj bolnici, piše požarevački list "Reč naroda".

Prva borba, prva iskušenja

- Nisam mogla da stanem na nogu od bolova, a mogla sam da istrpim baš mnogo. Sutradan sam na skeneru saznala da mi je "nešto" pojelo kosti karlice, bukvalno sam imala rupu od nedostatka kostiju - priča ova profesroka.

Bio je to tumor, benigni, ali veoma agresivan.

- Nakon pola godine, operisana sam u Bolonji, na našim klinikama nisu imali rešenje za moj problem. Pola godine besomučnog traganja za informacijama, pozivanja klinika širom sveta, emotivne i psihološke borbe prihvatanja činjenice da imam to što imam, da se krećem uz pomoć štaka, da puno toga ne mogu, ja, koja sam mogla sve - seća se Marija Vujuć.

Plemeniti učenici

Nakon što je došla do najboljeg lekara, trebalo je još obezbediti novac za tako skupu operaciju. Počela je prodaja svega, od stvari iz ormara i cipelarnika, preko tašni i nakita do automobila. Uključili su se rodbina, kolege, prijatelji, komšije, javna preduzeća i Grad Požarevac.

Ali, inicijativa i prve aktivnosti prodaje starih udžbenika, priredbe u Domu kulture, animiranje da joj se pomogne, sve su samoinicijativno pokrenuli profesorkini tadašnji i nekadašnji učenici Požarevačke gimnazije i Tehničke škole u Kostolcu.

– I danas mislim i tvrdim da se ljubav ljubavlju vraća i pomaže da se uspe, da nisam mogla da poželim bolje đake, kolege i, bez ikakvog poltronisanja, najbolju direktorku na svetu Danijelu Žukovsku. Operisana sam i dobila sam nove kosti karlice iz banke kostiju, nakon četiri meseca bila u gimnaziji i držala presrećna svoj čas - kaže profesorka.

Mesecima je imala snage da održi nastavu i potom ostatak dana provede lečeći otok i bol da bi sutradan sve ponovila. Nakon godinu dana, bila je, kaže, bukvalno ona "stara", koja sve može.

- Sve vreme sam osećala ljubav svojih bližnjih, đaka, kolega, prijatelja, komšija - kaže Vujićeva i dodaje da su joj đaci donosili kući u slobodno vreme, cveće, čokoladice, ručno pravljene torte i porukice podrške napisane ljubavlju na papiru, crvene balone u obliku srca.

Kolege su, prema njenim rečima, takođe, dolazile da se šale, razgovaraju, patetike nije bilo, to je poslednje što bi želela, kaže.

- Tada sam suštinski shvatila da sam jedna srećna žena i koliko je važna i šta zaista znače rečenice „Da smo živi i zdravi” i „Voli bližnjeg svog”. I volela sam svoj život i sve u njemu kao nikada do tada - govori ona.

Nova bitka, nova pobeda

Ali, nakon šest godina, nažalost, rak se vratio u promenjenom, još opasnijem obliku - rak kostiju.

Sada je već znala šta joj predstoji – operacija koja nikada nije u Srbiji urađena, niti se radi, prava borba za život. Operacija je bila hitna.

Usledile su bolne biopsije i analize, iscrpljujuća priprema medicinske dokumentacije, prodaja bud zašto imovine, automobila za koji još otplaćuje kredit...

Na inicijativu direktorke i kolektiva Požarevačke gimnazije, a uz pomoć ostalih škola, učenika, poznanika i prijatelja, rođaka i opština, javnih i privatnih firmi stizala je pomoć. Nekadašnji đaci, sada mladi i zreli ljudi, oni isti od pre šest godina, okupili su delegaciju i otišli u Beogradu u humanitarnu organizaciju i tog trena su krenuli sms-ovi, male donacije od 200 dinara koje su pomogle da sakupi tu nedostižnu sumu novca potrebnu za operaciju i titanijumsku protezu karlice.

"Odložite mi operaciju samo da budem na maturi sa svojim đacima"

- Molila sam lekare u Italiji da hiruršku biopsiju odložimo za 6. juni, bila sam razredna maturantima u Požarevačkoj gimnaziji i želela sam da proslavimo maturantsko veče, da im ja podelim diplome i ispratim ih na polaganje prijemnog ispita. Verovala sam da će me kosmos sačuvati od metastaza do tada, samo još koji mesec - priča profesroka.

Tako je bilo. Sa zavojima oko karlice i prepone ali i osmehom na licu, samo dva dana nakon biopsije, ispratila je podelom diploma svoju petu i poslednju generaciju maturanata.

Vrištala je, kaže, iz sveg glasa od bolova pri pokušaju da stopalom dotakne pod, borila se sa unutrašnjom infekcijom, ogromnim hematomima, krvarenjima… Ali je nakon pola godine svakodnevnog truda ustala iz kreveta i stala na svoje noge!

- Rak nije ni bauk ni nepobediv Spartanac, već bolest kao i svaka druga, protiv koje možete i morate da se borite, a svaka pozitivna misao, vaša ili onih koji vas vole, bliži vas pobedi - poručuje Marija Vujić.