Građani koji umeju da čitaju bar-kod mogu da saznaju dosta toga o proizvodu koji planiraju da kupe, a to znatno može da im olakša kupovinu.

Na primer, ono što mogu odmah mogu da saznaju je zemlja porekla, a to pokazuju prve cifre koje se nalaze u nizu. Odmah iza nje dolazi kompanija koja je dodelila kod, zatim sledi broj cifara koji obeležavaju artikal, i na kraju se nalazi kontrolni broj.

Istorija bar-koda počinje nakon pronalaska računara

Početkom tridesetih godina 20. veka student Volis Flint došao je na ideju da ubrza proces kupovine. On je smislio da kupci na karticama obeležavaju proizvode koje su izabrali u radnji, i da na taj način ubrzaju posao na kasi. U početku, ovo nikome nije bilo zanimljivo jer se smatralo da se na ovaj način ne može dovoljno ubrzati posao, pa je sve ostalo samo na ideji.

Međutim, početkom sedamdesetih godina prošlog veka računari su se polako probijali u sve pore poslovanja, pa i u trgovinu. Do tada, svaka prodavnica je imala svoj sistem cena, a uglavnom se to svodilo na lepljenje cena na svaki komad svakog proizvoda.

Kada bi kupac došao na kasu, kasir je ukcavala cenu po cenu i sabirao. Ovo je bio dug i mučan proces, naročito u vreme rasprodaja i velikog interesovanja.

Udruženje prodavaca je tada odlučilo da pokuša da standardizuje i ubrza stvari. Oni su raspisali konkurs za idejno rešenje za nešto što su nazvali Univerzalni kod proizvoda - Universal Product Code.

Jedino usmerenje koje su dali je da bi uređaj koji očitava trebalo da bude infra-crveni skener i da rešenje mora biti jednostavno. Preporučil su da rešenje ima dve boje i da očitavanje bude jednostavno. Mogućnost greške je maksimalno snižena.

Kompanija IBM pobedila je na ovom konkursu i uvela novi standard u trgovni.

J. Stanković