Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara! Za ona iz manastira Crna reka čulo se širom sveta

Ne zna se tačno kada je sagrađen, ali nepristupačan kanjon Crne Reke svedoči da neimarima nije bilo lako, ali ko u čuda veruje taj čuda i stvara.

Kada je bio ugrožen manastir Studenica, 1687. godine, u Crnu reku prenete su mošti Stefana Prvovenčanog i manastirske dragocenosti i tu su boravile devet godina.

- Manastir je napravljen da bude isposnica, u kojoj će se monasi sami moliti, skriveni od sveta. Zbog toga o manastiru nema mnogo zapisa. Ne zna se tačno kada je napravljen. Istoričari tvrde, kraj 14. ili početak 15. veka. Za čuda koja su se desila u ovom manastiru čulo se svuda u svetu. Ovde su mnogi dolazili kako bi se izlečili. Prema pričama, ovde su dolazili duhovno obeleli, teško pokretni ali i nerotkinje. Veruje se da je voda koja curi niz zidove lekovita, a mošti sveca Petra Koriškog čudotvorne, kaže za RINU Sabahudin Abdagić turistički vodič sa Peštera.

Veruje se da su svi iceliteljski rezultati zapisani u manastirskim knjigama, a prema pričama meštana u manastir neretko dolaze i devojke kojima ne polazi za rukom da pronađu srodnu dušu. Zapisa o „srodnim dušama“ nema u knjigama, ali te priče kruže od usta do usta, kao i one o lečenju teških boljki. Legenda takođe kaže, da uprkos tome što je ova svetinja na jako nepristupačnom terenu, više puta našla se na udaru osvajačke vojske.

- Manastir pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve. Manastir je muški i o njemu brinu monasi. Veruje se da je pećina u kojoj je bogomolja manastira smeštena, osvećena podvizima i molitvama velikog srpskog čudotvorca - svetog Joanikija Devičkog. Do manastira se stiže malo dorađenim makadamskim putem, na sat i po od Ribarića, ali to ne smeta brojnim hodočasnicima da pohode ovu svetinju, kaže naš sagovornik.

Na Petrovdan, svakog 12. jula, u godini kod manastira se pravi Sabor i tada dolaze ljudi iz celog sveta. Dolaze pravoslavci, i muslimani, da nađu bogougodni mir i lek za svoju nevolju. Prema rečima meštana, manastir živi od prodaje voštanih sveća, koje sami monasi prave nedaleko od manastira. Takođe monasi su neretko sami znali i da nešto grade, jer među njima ima lekara, arhitekata, profesora, ali i zanatlija.

Autor: Snežana Milovanov