On je bio i ostao najvoljeniji srpski patrijarh, zbog svoje smernosti, skromnosti i bezuslovne odanosti narodu u teškim situacijama.
Patrijarh srpski Pavle odbijao je da venčava i učestvuje u obredima sahrana čak i najviših državnih zvaničnika. Isto se ponašao i patrijarh German, koji je odbijao da venčava čak i prijatelje. Za tako nešto imali su dobar razlog.
Ovaj njihov stav bio je temeljno vezan za duboko duhovno uverenje, koje je Patrijarh Pavle usmerio na vernost veri i skromnost. Patrijarh je sve pokazivao delima. Malo je pričao, a ono što je govorio i danas se rado prepričava, sa velikim poštovanjem.
On je bio i ostao najvoljeniji srpski patrijarh, zbog svoje smernosti, skromnosti i bezuslovne odanosti narodu u teškim situacijama.
Razlog za praksu patrijarha Pavla da ne učestvuje u obredima venčanja i sahrana leži u njegovoj filozofiji o svetosti tih činova. Patrijarh Pavle je smatrao da venčanje i sahrana nisu samo društvene ceremonije, već duboko duhovni obredi koji podrazumevaju posebnu odgovornost i privilegiju. U njegovim očima, ovakvi obredi trebali su biti rezervisani za najuzvišenije duhovne zajednice, kao što su kraljevske i carske porodice. Ovaj stav bio je utemeljen u njegovom uverenju da Crkva ne sme biti razvodnjena populizmom i političkom korektnošću.
Isto je primenio i njegov prethodnik, patrijarh German, koji je, poput Pavla, odbijao da venčava i sahranjuje, smatrajući da bi se takvi obredi trebali poštovati kao retki i posebno značajni trenuci.
Mladost patrijarha Pavla
Patrijarh Pavle rođen je 1914. godine kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca i veoma rano je ostao bez roditelja. Imao je samo tri godine kada je brigu o njemu preuzela tetka, pošto mu je otac umro od tuberkuloze, od koje je oboleo u Americi. Ubrzo je ostao i bez majke, koja je preminula rađajući dete novom suprugu.
Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, a višu u Beogradu, nakon čega je upisao bogosloviju u Sarajevu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Zanimljivo je da je uporedo studirao i medicinu, ali je stigao samo do druge godine... Kao malom nije mu baš veronauka dobro išla, za razliku od matematike i fizike, ali je porodica veoma uticala na njega, pa je odlučio da treba da studira bogosloviju.
Fotografija patrijarha kao studenta
Retuširana fotografija patrijarha Pavla, dok je još bio mladi student Bogoslovskog fakulteta, tridesetih godina prošlog veka, pravi je raritet.
Posle perioda iskušeništva zamonašen je u manastiru Blagoveštenje 1948. godine i dobio ime Pavle, a do 1955. u vreme borbe komunista protiv crkve proveo je u manastiru Rača. Potom je otišao u Atinu na postdiplomske studije. Tamo je bio do 1957. kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog. Kao vladika na Kosovu i Metohiji proveo je više od tri decenije, i zajedno je sa narodom trpeo napade i nosio se sa opasnostima.
U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. I pored brojnih obaveza uvek je našao način da se dodatno uposli. Kažu da je obavljao i stolarske, limarske, električarske, knjigovezačke poslove...
Patrijarh Pavle je ostao upamćen ne samo kao vođa Crkve, već i kao moralna i duhovna figura koja je živela onako kako je govorila. Na njegovu sahranu došli su i mladi i stari iz čitavog regiona i sveta. Po preporuci Svetog arhijerejskog sinoda i želji patrijarha Pavla, skoro svi došli su bez cveća u rukama i mnogi su, umesto venaca, ostavili prilog za nastavak izgradnje Hrama na Vračaru.
U otvorenom belom vozilu kovčeg je nakon opela iz Hrama, u sporoj vožnji, prevezen do manastira Rakovica. Pored puta, jedan do drugog Beograđani su stajali u tišini da isprate patrijarha na večni počinak.
Autor: Dubravka Bošković
