Bivša medicinska sestra objavila je knjigu u kojoj je izdvojila pet stvari za kojima oni na samrti najčešće žale jer to nisu učinili dok su mogli.

Broni Ver, britanska medicinska sestra sa odeljenja za palijativnu negu koja se brinula za ljude tokom poslednjih nedelja njihovog života, kaže da je iznenađujuće da se oni na samrti kaju uglavnom zbog pet vrlo sličnih stvari.

Da sam barem živeo kako sam želeo, a ne kako su to želeli drugi.

Ovo je najčešći uzrok žaljenja većine osoba koje umiru, kaže Broni.- Voleo bih da sam imao hrabrosti da vodim život dosledan samom sebi, umesto što sam živeo onako kako su drugi očekivali - rekli su joj mnogi na samrtnoj postelji.

Kad shvate da im se život primiče kraju i kad ga jasno sagledaju, lako je videti koliko je snova ostalo neispunjeno zbog straha ili pritiska okoline.

"Većina ljudi nije ispunila ni polovinu svojih snova, a umiru znajući da je to zbog odluka koje su sami donosili ili ih nisu donosili. Zdravlje donosi slobodu koje je malo ko svestan, sve dok ga ne izgube."

Da barem nisam radio toliko mnogo

- Ovo mi je rekao svaki muški pacijent kog sam negovala. Nisu videli odrastanje svoje dece i toliko su vremena bili odvojeni od supruge, a na samrti žale zbog tih odluka. I žene znaju da žale zbog istog razloga, ali većinom su to rekli stariji muškarci. Naime, mnoge moje pacijentkinje bile su domaćice. A svi muškarci koje sam negovala kaju se da su toliko vremena trošili zarađujući novac  - napisala je.

Da sam barem imao hrabrosti da izrazim osećanja

"Mnogi ljudi potiskuju osećanja kako bi održali mir s drugima. To rezultuje životom koji se može opisati frazom "srednja žalost". Nikad ne postanu ono što bi zaista mogli da postanu. Mnogi se i razbole zbog ogorčenosti i povređenosti koju nisu nikad izrazili ili razrešili."

Da sam barem ostao u kontaktu sa prijateljima

Mnoge osobe koje umiru ne shvataju pravu vrednost starih prijateljstava sve do tog trenutka, a onda često nije moguće pronaći ih i stupiti u kontakt s njima.

Da sam barem dopustio da budem srećniji

- Ovo je začuđujuće uobičajen razlog za žaljenje. Mnogi shvate tek na kraju života da je sreća njihov izbor. Nekako se naviknu na navike i ponašanje koje smatraju svojim životom. Zbog straha od promene glume i drugima i sebi da su zadovoljni. Međutim duboko u sebi žude za tim da se dobro nasmeju i opet imaju malo ludosti u svom životu -zaključila je autorka.