Kada čujemo reč "daća" ili "pomana", prva asocijacija nam je pomen za preminule. Međutim, u vlaškim selima istočne Srbije vekovima postoji ritual koji potpuno izvrće ovu logiku – pomana koja se priređuje za žive ljude, dok su još u punoj snazi.
Ovaj bizaran ritual se izvodi iz čistog straha od onoga što čoveka čeka "na onom svetu".
Zašto neko pravi sebi sahranu dok je još živ?
U vlaškoj magiji i kultu mrtvih, veruje se da je zagrobni život preslika ovog zemaljskog. Međutim, tamo vlada večni mrak, glad i žeđ, a čovek na onom svetu može da ima samo ono što mu rodbina "pošalje" kroz karmu i obredne darove.
Najveći strah svakog čoveka u ovim krajevima jeste da će umreti bez naslednika ili da će ga rodbina zaboraviti, ostavljajući njegovu dušu da luta u večnom mraku i gladi. Zato imućniji ljudi, najčešće nakon 60. godine života, odlučuju da uzmu stvar u svoje ruke i sami sebi organizuju pomanu (pomen).
Oni žele da budu 100% sigurni da je njihova duša obezbeđena na onom svetu dok još mogu sopstvenim očima da vide da je sve urađeno kako treba.
Kako izgleda obred: Domaćin sedi na čelu stola i gleda sopstveni pomen
Na dan žive pomane, kuća se sprema kao za pravu sahranu i slavu istovremeno. Sprema se ogromna količina hrane, ali i specifični magijski predmeti:
Obredni hlebovi (pomanu): Peku se desetine različitih hlebova sa složenim simbolima sunca, meseca, zvezda i lavirinata, koji duši treba da posluže kao putokaz na onom svetu.
Sveće od čistog voska: Prave se ogromne sveće, ponekad dugačke koliko i sam domaćin, koje imaju ulogu da mu osvetle mračni put kroz podzemlje.
Kulminacija ovog bizarnog događaja nastaje kada sednu za sto. Čovek za koga se pomana pravi sedi na čelu stola kao počasni gost. Ispred njega su upaljene sveće, a rodbina i komšije mu prilaze, pale sveće za njegovu dušu, namenjuju mu hranu i piće i izgovaraju ritualne reči: "Neka ti ovo bude lagano na onom svetu".
Domaćin pred svima pije i jede hranu koja je zapravo namenjena njegovoj sopstvenoj senci (duši) u zagrobnom životu.
Elementi "Crne svadbe": Ukoliko bi neka mlada osoba (devojka ili mladić) preminula iznenada, a da pre toga nije stigla da se venča, na samoj sahrani bi se izvodio obred "Crne svadbe". Jedan od prijatelja bi glumio mladoženju/mladu, oblačila se venčanica, svirala se muzika, a sve to kako pokojnik ne bi otišao na onaj svet "neparan" i nesrećan, što bi po verovanju donelo prokletstvo na celo selo.
Magijski prelaz u večnost
Ono što ovaj običaj čini magijskim jeste duboko verovanje da se tokom obreda vrši energetski prenos. Sva hrana koja se pojede tog dana, sva odeća koja se podeli siromašnima u ime domaćina i svako svetlo koje se upali, u tom trenutku se "knjiže" na njegov račun u zagrobnom svetu.
Kada taj čovek jednog dana zaista premine, njegova prava sahrana je skromna i tiha, jer je on "glavni posao" već završio. Njegova duša, prema verovanju, već ima svoju palatu, svetlost i bogatu trpezu koja je čeka na onoj strani, a koju je on sam sebi obezbedio dok je bio živ.
Autor: D.Stankov
