Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Lučindan, praznik posvećen Svetom apostolu i jevanđelisti Luki.
Ovaj dan u narodu ima posebno mesto, ne samo zbog značaja svetitelja već i zbog brojnih običaja i verovanja koja se prenose generacijama. Jedno od najpoznatijih vezuje se za dolazak zime, a stara narodna izreka glasi: „Sveti Luka, sneg do kuka!“
Prema narodnom kalendaru, Lučindan se smatra prelomnim danom između jeseni i zime. Verovalo se da se upravo oko ovog praznika priroda sprema za hladne dane, pa su naši preci pažljivo posmatrali vremenske prilike, ponašanje životinja i dešavanja u domaćinstvu kako bi predvideli kakva ih zima očekuje.
Jedna od najpoznatijih izreka vezanih za ovaj praznik najavljuje oštru zimu i velike snežne padavine. Verovalo se da posle Lučindana treba očekivati zahlađenje, a da zima može biti toliko jaka da sneg dostigne čak do kukova.
U narodu je postojalo i posebno verovanje da se na Lučindan može naslutiti kakva će biti zima i naredna godina. Vuk Karadžić zabeležio je zanimljiv običaj iz Hercegovine: domaćin bi rano ujutru odlazio u tor i posmatrao kako stoka leži.
Ako su životinje podvile noge pod sebe, verovalo se da dolaze zla zima i loša godina. Ako su, međutim, noge opružile, to se smatralo dobrim znakom i nagoveštajem blage zime i rodne godine.
U pojedinim krajevima Srbije budućnost se predviđala i prema prvom gostu koji na Lučindan uđe u kuću.
Lučindan se u pojedinim krajevima smatrao i praznikom zaštite stoke od vukova. Domaćini su imali običaj da vezuju vrpce oko torova, verujući da će tako sprečiti vukove da napadaju ovce i ostalu stoku.
Ovaj običaj pratio je i poznati narodni stih: „Ide Luka, eto vuka“, koji je podsećao na strah od predstojeće zime i opasnosti koje su vrebale stada.
Ovnovske svadbe i neobičan običaj za plodnost stada
Jedan od zanimljivijih običaja koji se vezuju za Lučindan jesu takozvane ovnovske svadbe. Ovaj ritual bio je rasprostranjen u različitim delovima Srbije.
Domaćini bi nekoliko nedelja pre praznika odvajali ovnove od ovaca, a na sam Lučindan organizovali gozbe i svečanosti povodom njihovog ponovnog spajanja.
Posebno je zanimljiv običaj da ženska deca uzjašu ovnove pre nego što ih domaćin pusti među ovce. Verovalo se da će se na taj način u stadu rađati što više ženskih jaganjaca, što je za domaćinstvo značilo napredak i blagostanje.
Lučindan se u narodu smatrao velikim praznikom i zaprešnim danom, što znači da se prema običajima nije radilo. Verovalo se da praznik treba provesti mirno, u krugu porodice, uz molitvu i poštovanje svetitelja.
Postoji i verovanje da na ovaj dan ne bi trebalo biti nervozan, ljut i prek, već blag i smiren, po ugledu na Svetog Luku, koji je u narodu zapamćen kao svetitelj koji je pomagao ljudima.
Lučindan je i krsna slava brojnih srpskih porodica, a u pojedinim mestima obeležava se kao zavetina. Svetog Luku za svog zaštitnika uzimali su i različiti zanatlijski esnafi.
Sveti Luka bio je jedan od sedamdesetorice apostola i jedan od četvorice jevanđelista. Poreklom iz sirijske Antiohije, još u mladosti izučavao je grčku filozofiju, medicinu i živopis.
Prema hrišćanskom predanju, bio je Isusov savremenik i svedok njegovog propovedanja, a kasnije je postao saputnik apostola Pavla i širio hrišćanstvo širom Rimskog carstva.
Njemu se pripisuje autorstvo trećeg jevanđelja Novog zaveta i Dela apostolskih. U tradiciji Srpske pravoslavne crkve poštuje se i kao začetnik hrišćanskog ikonopisa, jer mu se pripisuje izrada prvih ikona Presvete Bogorodice.
Sveti Luka se u narodu posebno poštuje kao zaštitnik zdravlja, pa mu se vernici mole za isceljenje bolesti, telesnih i duševnih rana i blagostanje svojih porodica.
Autor: S.M.
