Sama u borbi sa vršnjačkim nasilje, praćenoj suicidnim mislima godinama je preživljavala naša sugrađanka, koje je želela da ostane anonimna. Ona je danas nakon svega postala jaka, samostalna i svesna sebe, a svojoj mami koja ju je sama odgajala zahvaljuje, uprkos tome što je neretko ostajala sama, onda kada joj je bilo najteže.
Kroz suze i jecaj, ova devojka se priseća torture koju je preživljavala, i otkriva kako se danas oseća i šta misli o svim onim dečacima i devojčicama koji su joj svesno ili ne upropastili školske dane.
- Kroz osnovnu školu bila sam sama. Nisam imala prijatelje, a mnogi su me maltretirali – ne samo iz mog razreda, već i iz cele škole. Izbegavali su me, rugali mi se, govorili kako smrdim, da sam “šugava”. Nadeli su mi nadimak “Drogana”, ismevajući me da se drogiram, iako sam bila samo dete koje se borilo da preživi svaki dan. Od šestog do devetog razreda bila sam žrtva konstantnog psihičkog i fizičkog maltretiranja. Povlačili su me za kosu, psovali, spominjali moju majku na najgore načine. Nazivali su je “raspuštenicom”, “prostitutkom”, jer je bila samohrana majka. Mene su vređali zbog izgleda – zbog kilograma, nosa, krivih zuba. Nisam imala ništa što bi po njihovim standardima bilo “prihvatljivo” - priča ova devojka.
Kada je msilila da će joj razredni starešina biti vetar u leđa, naišla je na još jedan brodolom i neshvatanje.
- Na času fizičkog namerno su me gađali loptama u glavu. Na odeljenjskim zajednicama ceo razred bi se okrenuo protiv mene, izmišljajući probleme kako bi me učinili krivcem. Moja razredna me nikada nije zaštitila. Umesto toga, govorila je da ne može ceo razred da greši, te da sam sigurno ja kriva. To me je dodatno slomilo – osećala sam se napušteno, čak i od odraslih koji su trebali da mi pruže podršku - priča i dodaje:
- Velike odmore provodila sam sama, dok su drugi uživali u druženjima. Uvek sam sedela sama u klupi. Niko nije želeo da mi priđe, osim povremeno iz sažaljenja. Ali ni tada niko nije želeo da bude uz mene duže od trenutka. Svaka podrška je bila prividna.
Pored psihičkog zlostavljanja, tada, mlado dete i puno života od vršnjaka je dobilo "seču krila", onih krila koja su joj bila potrebna da leti kroz tinejdžerske dane.
- Jednom su me gurnuli niz stepenice. Završila sam u hitnoj pomoći sa povredama glave. I tada su govorili da sam ja kriva – da sam provocirala dečaka koji me gurnuo. Sećam se kako me razredna uvodila u kabinet sa roditeljima te dece, gde sam, sama i preplašena, pokušavala da objasnim šta se dogodilo. Njihovi roditelji su se izvinjavali, ali deca su nastavljala po starom. Moja majka nikada nije bila pozvana da prisustvuje tim razgovorima - priča, teškim glasom i objašnjava da joj je majka stalno radila kako bi joj obezbedila sve za pristojan život, pa je tako, neretko sama i skrhana sedela kod kuće i borila se sa svim problemima koji su je okruživali, ali i suicidnim mislima.
Iz lošeg iskustva, izvukla je ono najbolje, postala je jaka, svesna sebe i svojih kvaliteta, ali i njihove sramote.
- Ovaj period ostavio je dubok trag na mene. I u srednjoj školi povlačila sam se, izbegavala komunikaciju, bojala se novih odnosa. Danas, iako je prošlo mnogo godina, prošlost me još uvek progoni. Noćne more su česte, a osećaj nepripadnosti i dalje me povremeno prati. Ali danas, kada razmišljam o svemu, znam da ono što sam preživela nije moja sramota. Bila sam dete koje je samo tražilo ljubaznost i razumevanje. Život me naterao da budem jaka, i iako borba traje, neću dozvoliti da me prošlost potpuno definiše - priča ona.
Šta te osobe misle danas? Da li su ikada zastale i razmislile o tome kako su nekome uništile deo života? Kako su uopšte zaslužile da žive svoj život normalno, dok je moj bio obojen bolom zbog njihovih reči i postupaka?, pita se i danas, a kako kaže, do odgovora ne dolazi...
- Pitam se da li žale zbog svojih postupaka, da li uopšte imaju osećaj krivice. Da li se smatraju dobrim ljudima, gledajući sebe danas? Ili su sve to jednostavno potisnuli, pravdajući se da su bili mladi, da nisu znali bolje, da su se samo šalili. Kako im je bilo lako preći preko svega, kao da se ništa nije desilo, dok ja i dalje nosim ožiljke tog perioda? Zašto se nikada nisu izvinili? Kako su mogli da ne osete potrebu da makar jednom priznaju grešku i pokažu kajanje? Njihova ćutnja govori više od bilo koje reči. A ja ostajem sa pitanjem – da li ih prošlost ikada sustigne, makar na trenutak, i podseti na to koliko su nekome otežali život? - zaključuje ova mlada i izuzetno jaka devojka.
Autor: Snežana Milovanov
