Dok mlađima ove mere teško padaju, stariji se još uvek živopisno sećaju virusa variole vere koji je bio aktivan na tlu Jugoslavije sedamdesetih godina prošlog veka.

Doktorka iz Užica Radmila Stojković napisala je svoje sećanje na dane kada je variola uzimala živote po tadašnjoj Jugoslaviji, a, između ostalog, navela je da je ključ te bitke bila samodisciplina, na koju poziva i danas.

Njen status, koji je i neki vid apela da se pridržavamo propisanih mera i da ostanemo disciplinovani tokom pandemije korona virusa, prenosimo vam u celosti:

- Prošla sam 1972. god zbog velikih boginja izolaciju-karantin u Čačku kao učenica medicinske škole. Karantin je trajao nepunih mesec dana. Policija je čuvala karantin dan i noć.

U jednoj sobi je bilo nas 12 učenica, koje smo imale direktni kontakt sa obolelim od velikih boginja. Imale smo 17 i 18 godina. Ostale učenice i profesori su bili u karantinu, jer su bili u kontaktu sa nama. Zbog njih smo za svaki izlazak u hodnik stavljale masku, kojih je bilo dovoljno. Na spratu su bili civili zbog kontakt sa obolelim-ležali su na istom odeljenju čačanske bolnice. Neki od civila su bežali nesvesni opasnosti koju predstavljaju za druge, ali ih je policija uvek nalazila i vraćala u karantin.

Imali smo metalni tanjir i kašiku, krilo umesto stola. Kupatila i tople vode nije bilo. Svako jutro merenje temperature, vizita, u 10h dezinfekcija-po dve osobe u zaštitnoj opremi od glave do pete sa bocama na leđima i prskalicama dezinfikovale su vazduh, podove, zidove, krevete, nikad opranu ćebad. Podela doručka, ručka, večere od strane osobe u kompletnoj zaštitnoj opremi. Lekarski pregledi od lekara kriznog štaba i briga jer se drugarici i meni ne prima vakcina.

U dvorištu do našeg bio je još jedan karantin sa drugom vrstom kontakata s obolelim.

Jednog dana se razbolela jedna drugarica. Odvezena je u adaptirani objekat u drugom delu grada za smeštaj i lečenje obolelih.

Čekale smo koja je sledeća na redu. U toj muci, beznađu smo skovale prijateljstva za ceo život. Brinule smo jedna za drugu, pomagale, hrabrile i dočekale da zdrave izađemo.

Izlečena je i drugarica koja je dobila velike boginje. Verujte, nije bilo lako. Svi smo imali roditelje, braću, sestre i nismo znali da li ćemo ih ikad videti. Moj brat, student je dobio otkaz stana zbog mog karantina, spavao je u tramvaju 2 koji stalno kruži, jer dok je bila borba sa velikim boginjama niko nije izdavao sobe ni stanove u Begradu, a kući nije mogao da dođe, jer je važila zabrana putovanja između gradova. Roditelji su mi bili izolovani u stanu u Lučanima, svi su se sklanjali od njih, nisu mogli ni u prodavnicu. Sa propusnicom su svako jutro u tišini sedali u kola,dolazili u Čačak, čekali tamo negde daleko od žice i policajca, da vide da li ću i ja izaći u dvorište dok se dezinfikuju sobe,da me vide živu. Zadovoljni odlazili pre opomene policajca da bi opet sutradan došli.

Sada korona virus zahteva samo da budemo disciinovani, izolovani u toplini svoga doma, sa svojom porodicom, i da se trudimo da budemo među onih 20% koji se uopšte neće razboleti. Želim vam da budete jedan/a od tih 20% na radost porodice ,prijatelja, rodbine i svih nas!- napisala je ona.