Najbolji restorani na putovanjima najčešće su oni za koje se moramo namučiti da bismo ih pronašli, bilo surfujući internetom ili potragom po mestu. Svaka čast izuzecima, ali često se dugo pamte biseri koje smo potpuno slučajno otkrili, u kojima smo se teško sporazumeli s konobarima koji ne govore strane jezike i uživali u jelima domaće kuhinje po pristojnim cenama, piše Pun kufer.

Pravilo "200 metara"

Na Trgu Svetog Marka u Veneciji tek jedan odsto restorana vode lokalci. Među ostalih 99 odsto mnogo je onih koji uopšte nemaju pravog kuvara niti kuhinju, nego jela iz zamrzivača i mikrotalasne. U većini evropskih gradova nećete naći dobar lokalni restoran u krugu od 200 metara oko najpopularnijih znamenitosti. Stoga, da biste našli mesto na kojem jedu domaći gosti, a da ne biste zaglavili u osrednjem restoranu iz kojeg ćete izaći u najmanju ruku razočarani, poželjno je udaljiti se od centra.

Bez fotografija

Ulični jelovnici na engleskom jeziku neki su od indikatora da treba da produžite dalje u potrazi za drugim restoranom. Produžite i ako je na meniju gomila jela, a ugledate fotografije – nemojte se ni zaustavljati, jer je gotovo sigurno da se radi o zamci za turiste. Što je jelovnik manji, to je bolje, jer dugačke liste jela često ukazuju na to da će na sto stići nešto iz zamrzivača. Ako upitate za "specijalitet dana", nećete pogrešiti.

Ima li opušaka?

U zemljama koje zabranjuju pušenje u restoranima, ali su stanovnici strastveni pušači – kao što je to slučaj u Parizu, gde se na terasama pale cigarete i kad su temperature ispod nule, jedan od pokazatelja popularnih restorana mogu biti i opušci. Bilo da su na pločniku ili u pepeljarama ispred restorana, mogu ukazivati na to da ste nabasali na restoran u koji domaći rado zalaze.

Bez nagovaranja...

“Vabilice” ispred restorana loš su znak. Kvalitetnim restoranima ne treba dodatna reklama jer se dobar glas daleko čuje, a ako vas neko vuče za rukav, to ne miriše na dobro. Isto se odnosi i na obećanja o besplatnim pićima ili desertima.

Prepoznajte turiste

Ako niste sigurni treba li da odete iz restorana ili da ostanete u njemu – probajte da oslušnete koji se jezik govori. Čujete lokalce ili turiste? Osvrnete li se oko sebe i vidite vodiče, karte ili druga „pomagala“ za turiste, takođe je bolje otići, pre nego što zažalite što ste nešto poručili.

Pogledajte na sat

Francuzi ručaju od 13 do 13:30, a večeraju oko 20:30 do 21 sat. Italijani uveče ne ustaju od stolova satima, a jedu najranije od 19:30. Nije neobično da su kuhinje zatvorene od 14:30 do večernjih sati. Španci jedu i kasnije, u vreme kad se kod nas restorani već zatvaraju. Svako radno vreme mimo uobičajenog može baciti sumnju na kvalitet usluge.

Kapućino u podne?

Osim doba dana u koje ručaju i večeraju, pre putovanja dobro je i saznati nešto više o navikama lokalaca kako biste sa sigurnošću mogli da odaberete domaći restoran. Ako vam u Italiji konobar ponudi kapućino u vreme ručka, to znači da ste sigurno na pogrešnom mestu, jer ga Italijani piju samo za doručak. U Napulju je pak pica prihvatljiva u vreme ručka, ali u Rimu se rerne pale tek uveče. Iako svako pravilo ima izuzetak, dobro otvorite oči i uši pre naručivanja kako ne biste bacili novac.