Kulture se ponekad toliko razlikuju, da je nekim narodima nerazumljivo nešto što je u nekim kulturama u dalekim predelima svakodnevnica.
Jedan od običaja koju zapadni svet smatra „morbidnim, nenormalnim, nedopustivim, necivilizovanim“ jeste i način sahranjivanja koji praktikuje etička grupa Ifugao koja živi na severu ostrva Luzon, na planini Provins u mestu Sagada na Filipinima.
Jedan od običaja koju zapadni svet smatra „morbidnim, nenormalnim, nedopustivim, necivilizovanim“ jeste i način sahranjivanja koji praktikuje etička grupa Ifugao koja živi na severu ostrva Luzon, na planini Provins u mestu Sagada na Filipinima.
Narod u ovom mestu ima zaista jedinstveni ritual sahranjivanja. Stariji ljudi sami sebi rezbare kovčege unutar debala drveća, ili ukoliko su bolesni i nemoćni, to za njih čine njihova deca. Onda kada osoba umre, a ispostavi se da proporcije kovčega nisu odgovarajuće, uobičajeno je, ne da se pravi nov kovčeg, već da se lome kosti pokojnika, kako bi mogao da stane.
Čak ni to nije „najluđa stvar“ koju ovaj narod čini. Ti kovčezi se ne zakopavaju u zemlju, što nije tolika retkost, ima mnogo naroda koji ne žele da prljaju zemlju, ali postoji li još negde gde kovčezi vise sa litice ili unutar pećina?
Ono što je sličnost sa zapadnim svetom, jeste da se vodi računa da članovi iste porodice budu sahranjeni jedni kraj drugih, a ovaj običaj se u Sagadi poštuje više od 2.000 godina. Postoje neki kovčezi koji su stari više od veka, ali većina je nakon što kanapi i drvo istrule, padala u ponor, piše "atlas obscura".
Razlog iz kojeg se kovčezi vezuju da vise sa litice je taj što narod u Sagadi veruje da što je na većoj visini pokojnik imaće veće šanse za bolji zagrobni život. Do mnogih kovčega je gotovo nemoguće i doći, što je takođe bila zaštita od zveri i neželjene pažnje drugih ljudi.