Psiholozi otkrivaju zašto galama često nema veze sa snagom, već sa strahom od gubitka kontrole.
Postoje ljudi koji ne ulaze u prostoriju — oni je zauzmu. Glasni su, prekidaju, govore povišenim tonom čak i kad nema razloga. Njihove rečenice ne traže dijalog, već dominaciju. I dok oni veruju da na taj način ostavljaju utisak snage i autoriteta, psihologija kaže — priča je često potpuno suprotna.
Povišen ton i buka nisu znak samopouzdanja, već strategija kontrole. Kada neko viče, on ne pokušava da bude shvaćen, već da bude nadjača. To je mehanizam kojim se sagovornik stavlja u podređenu poziciju, a prostor za argumente sužava. U suštini: glasnoća se koristi kao zamena za autoritet koji iznutra nedostaje.
Zanimljivo je da ljudi koji zaista imaju samopouzdanje i sigurnost u sebe gotovo nikada ne osećaju potrebu da podižu glas. Njihova prisutnost se ne zasniva na buci, već na smirenosti. Suprotno tome, oni koji insistiraju na galami često imaju duboku potrebu da budu primećeni, priznati ili shvaćeni ozbiljno — jer se u tišini ne osećaju dovoljno važnim.
Foto: Pexels
U društvu se ovakvo ponašanje često pogrešno tumači kao harizma ili liderstvo. Međutim, pravi autoritet ne viče. On se podrazumeva. A gde ima previše buke, vrlo često ima i previše nesigurnosti.
Ako vam neko deluje moćno samo dok je najglasniji u prostoriji — zapitajte se šta ostaje kada se utiša.
Autor: S.Paunović
