Ljubav može biti podsticaj, ali nikada zamena za ličnu odluku.
Gotovo svako je makar jednom pomislio: ako me zaista voli, prestaće da kasni, da laže, da izbegava odgovornost, da me povređuje. U toj rečenici krije se nada, ali i iluzija. Jer ljubav, sama po sebi, nema moć da preoblikuje tuđu ličnost niti da izbriše duboko ukorenjene navike. Ona može da inspiriše, ali ne može da natera.
Problem nastaje kada očekivanje promene postane temelj veze. Tada partnera ne volimo onakvog kakav jeste, već onakvog kakav bi mogao da postane. Svaki njegov pogrešan postupak opravdavamo potencijalom, a ne realnošću. Umesto da gledamo ponašanje, držimo se obećanja. A obećanja bez konkretnih koraka ostaju samo reči.
Istina je jednostavna, ali često bolna: ljudi se menjaju tek kada sami shvate da im je promena potrebna. Ne zato što su pod pritiskom, ne zato što im je postavljen ultimatum, već zato što su lično odlučili da žele drugačije. Ljubav može biti snažan podsticaj, ogledalo u kojem prepoznaju svoje slabosti – ali odluka mora biti njihova.
Kada neko kaže: „Takav sam, prihvati me ili nemoj“, on zapravo jasno postavlja granicu. Na nama je da odlučimo da li sa tom verzijom osobe možemo da živimo. Nadati se da će se neko promeniti bez sopstvene inicijative znači odlagati razočaranje.
Foto: Unsplash.com
Zrela ljubav ne zasniva se na projektu popravljanja, već na svesnom izboru. Ako se promena desi – to je rezultat unutrašnje odluke, a ne dokaz ljubavi. Jer prava promena ne dolazi iz straha da će nekoga izgubiti, već iz želje da bude bolji – prvenstveno zbog sebe.
Autor: S.Paunović
