Dobar razgovor ne znači da ćemo izbeći neprijatnost, već da ćemo pokušati da je učinimo podnošljivom za obe strane.
U prijateljskim, partnerskim i poslovnim odnosima sve češće nailazimo na ljude koji se povlače čim razgovor postane neprijatan. Umesto objašnjenja dolazi tišina, umesto suočavanja promena teme, a umesto pokušaja da se problem reši — distanca. U svakodnevnom govoru takve obrasce često povezujemo sa izbegavajućim tipom ličnosti, iako je važno biti oprezan sa etiketiranjem: povlačenje samo po sebi ne znači da neko ima poremećaj ličnosti. Ipak, kao obrazac komunikacije, izbegavanje može ozbiljno otežati svaki odnos.
Kod ljudi koji teško podnose konflikt, čak i sasvim mirno iznošenje problema može biti doživljeno kao kritika ili napad. Njihova prva reakcija zato može biti defanzivna: „Opet sam ja kriv“, „Ne mogu ništa da kažem a da ti ne smeta“, „Ne želim da se svađam“ ili jednostavno — povlačenje. Važno je razumeti da defanzivnost često nije dokaz da je druga osoba u pravu, već način na koji pokušava da se zaštiti od neprijatnosti. Ali razumevanje nije isto što i opravdavanje. Nečija nelagoda ne znači da druga strana treba zauvek da ćuti o onome što je boli ili joj smeta.
Prvi korak je da se promeni način na koji razgovor počinjemo. Umesto optužbe „Ti nikada ne želiš da razgovaraš“, mnogo je korisnije reći: „Važno mi je da rešimo ovo, ne da se svađamo.“ Umesto nabrajanja svih ranijih grešaka, fokus treba staviti na konkretnu situaciju. Umesto čitanja misli — postaviti pitanje. Dobar razgovor ne znači da ćemo izbeći neprijatnost, već da ćemo pokušati da je učinimo podnošljivom za obe strane. Posebno je korisno dati osobi malo vremena da odgovori, ali uz jasnu poruku da će se razgovor ipak nastaviti.
Jedna od najčešćih grešaka jeste pokušaj da se druga osoba natera da odmah razgovara. Ako se neko oseća napadnuto, pritisak obično proizvodi još veće povlačenje. Zato je bolja rečenica: „Vidim da ti je ovo sada teško. Možemo da napravimo pauzu, ali volela bih da se vratimo na ovu temu večeras/sutra.“ Tako se poštuje potreba za prostorom, ali se istovremeno postavlja granica protiv beskonačnog izbegavanja. Pauza u razgovoru može biti zdrava; nestajanje iz odnosa svaki put kada se pojavi problem nije isto što i zdrava pauza.
Foto: Unsplash.com
Najzrelija komunikacija nije ona u kojoj je jedna osoba uspela da dokaže da je u pravu, već ona posle koje obe strane bolje razumeju šta se dogodilo i šta dalje mogu da urade. To važi za partnerstvo, prijateljstvo, porodicu, ali i kancelariju. Možemo imati različite stilove komunikacije, različitu toleranciju na konflikt i različite načine reagovanja na stres — ali odnos bez razgovora vremenom postaje odnos pretpostavki, ćutanja i nagomilanog nezadovoljstva. Zato cilj nije da iz osobe koja se povlači izvučemo odgovor po svaku cenu. Cilj je da napravimo prostor u kojem je moguće reći neprijatnu stvar, čuti je bez trenutne odbrane i zajedno odlučiti šta ćemo sa njom.
Autor: S.Paunović
