Prvih nekoliko nedelja svi pitaju kako ste, dolaze, zovu i nude pomoć. A onda se život vrati u svoj uobičajeni ritam – dok se u čoveku koji je izgubio nekoga važnog tek tada često otvara tišina sa kojom mora da nauči da živi.
Kada neko izgubi člana porodice, svet spolja ne prestaje. Prodavnice se otvaraju, ljudi odlaze na posao, deca idu u školu, prijatelji izlaze, stižu rođendani i praznici. Čak i osoba koja tuguje mora jednog jutra da ustane, obuče se i nastavi da obavlja ono što je i ranije radila. Ali činjenica da život ide dalje ne znači da se osoba koja je doživela gubitak vratila na staro. Neki ljudi posle nekoliko meseci ponovo počnu da se smeju, planiraju i izlaze, dok ih istovremeno jedna pesma, miris, fotografija ili obična rečenica mogu iznenada vratiti u trenutak kada su shvatili da nekoga više nema. Tuga se ne vidi uvek spolja. Ponekad čovek koji deluje sasvim dobro samo uči kako da nosi nešto što će zauvek biti deo njega.
Zato je važno da prijatelji i partneri razumeju jednu jednostavnu stvar: tuga nema rok trajanja. Ne završava se onog dana kada prođe sahrana, niti nekoliko meseci kasnije kada osoba ponovo počne da izlazi, radi i smeje se. Čak ni činjenica da je neko preboleo najteži period ne znači da mu više nikada neće biti teško. Tuga se menja. U početku može biti vidljiva i neprekidna, a kasnije se pojavljivati u talasima. Nekada će doći baš onda kada je najmanje očekujemo. I zato rečenice poput „Pa prošlo je već toliko vremena“ ili „Mislio/la sam da si to već prevazišao/la“ mogu da zabole mnogo više nego što onaj ko ih izgovara može da pretpostavi.
Posebno je težak trenutak kada nestane ona početna pažnja okoline. U prvim danima svi zovu, pitaju šta treba, donose hranu, sede u tišini i pokušavaju da budu tu. A onda prođu nedelje i meseci i svako se vrati svom životu. To je potpuno prirodno – i upravo zato osoba koja tuguje ponekad ostane sa osećajem da je ceo svet nastavio dalje, dok je njen svet ostao bez jednog važnog dela. Nije potrebno svakog dana pitati „Kako si?“, niti pokušavati da se pronađe prava rečenica. Nekada je dovoljno poslati poruku: „Danas sam se setio/la njega/nje. Kako si?“ Ili pozvati osobu na kafu bez očekivanja da mora da bude raspoložena. Važno je znati da se mrtvi ne prestaju pominjati samo zato što je prošlo vreme.
I u partnerskim odnosima ovo ume da bude posebno važno. Osoba koja je izgubila nekoga može imati dane kada želi bliskost i dane kada joj je potreban mir. Može biti potpuno prisutna, a zatim iznenada odsutna. Može joj smetati nešto što joj ranije nije smetalo, može biti umorna bez jasnog razloga ili joj određeni datumi postati teži nego što je očekivala. To ne mora značiti da se promenila ljubav prema partneru. Često se samo promenio unutrašnji prostor u kojem ta osoba živi. Partner ne može da ukloni tugu, ali može da joj napravi mesto. Ponekad je najveći oblik ljubavi upravo sposobnost da nekome dozvolimo da bude tužan bez pokušaja da ga što pre vratimo u normalu.
Foto: Unsplash.com
Jer posle velikog gubitka čovek zaista može ponovo biti srećan – ali sreća više ne izgleda potpuno isto. Nauči da se raduje bez osobe koja je nekada bila deo njegovih najvažnijih trenutaka. Nauči da slavi praznike, a da primeti praznu stolicu. Nauči da se smeje, iako zna da bi najradije još jednom čuo nečiji glas. To nije zaboravljanje. To je život koji polako uči da postoji zajedno sa odsustvom. Zato, ako imate prijatelja, partnera ili člana porodice koji je izgubio nekoga, nemojte pretpostaviti da je sve u redu samo zato što se ponovo smeje. Budite tu i kada prođu prvi meseci. Setite se važnih datuma. Izgovorite ime osobe koju je izgubio. Pitajte, bez pritiska, kako je. Jer neke tuge ne traže da ih izlečimo – samo žele da znaju da ih ne moraju nositi potpuno sami.
Autor: S.Paunović
