Idealizacija javnih ličnosti govori više o našoj potrebi za verom nego o njihovoj stvarnoj vrednosti.
Idolopoklonstvo nije nestalo – samo je promenilo oblik. Danas se ne klanjamo statuama, već likovima sa ekrana, društvenih mreža i naslovnih strana. Ljude koje nikada nismo upoznali uzdižemo na nivo savršenstva, pripisujemo im osobine koje želimo da vidimo, a ne one koje zaista postoje. I u tome leži problem.
Kada nekoga stavimo na tron, mi zapravo ne gledamo njega – već sopstvene želje, strahove i potrebe. Potreban nam je neko „jači“, „pametniji“, „čistiji“, neko ko simbolizuje sve ono što nam u realnosti nedostaje. Javne ličnosti tada prestaju da budu ljudi, a postaju projekti naše idealne slike sveta.
Problem nastaje onog trenutka kada zaboravimo da su i oni podložni greškama, slabostima i lošim odlukama. Kada idol pogreši, razočaranje je veliko, često i agresivno. Jer ne ruši se samo slika o njemu – ruši se i iluzija u koju smo verovali. A iluzije, koliko god prijatne bile, imaju kratke noge.
Idealizacija je opasna jer briše granicu između inspiracije i slepe vere. Nije isto ugledati se na nekoga i verovati mu bez pitanja. Nije isto poštovati nečiji rad i opravdavati svaku njegovu reč ili postupak. Kada nekome damo status idola, mi mu oduzimamo odgovornost, a sebi pravo na kritičko razmišljanje.
Foto: Pink.rs, Pixabay.com, E-Stock
Zato nije zdravo verovati u idole. Zdravo je verovati u ideje, vrednosti i dela – ali uvek uz dozu sumnje i sopstvenog razuma. Ljudi nisu stvoreni da budu savršeni, niti da stoje na tronovima koje im mi gradimo.
Možda je vreme da prestanemo da tražimo idole. I da počnemo da tražimo istinu – čak i kada nije lepa, čak i kada razočara. Jer samo tada ostajemo slobodni.
Autor: S.Paunović
