Osećaj da nisi „prvi izbor“ u detinjstvu može ostaviti tragove koji se prenose u čitav život
Deca vrlo rano primećuju dinamiku u porodici. Kada jedno dete oseća da je drugo favorizovano – da prima više pažnje, pohvala ili poverenja – taj osećaj može oblikovati njegovu ličnost i u odraslom dobu. Nije reč samo o trenutnoj ljubomori; radi se o dubokom iskustvu koje utiče na samopouzdanje, odnose i emocionalnu stabilnost.
Foto: Unsplash.com
Dete koje se oseća zapostavljeno često razvija unutrašnju nesigurnost. Može početi da traži potvrdu van porodice, osećati krivicu ili stalno upoređivati sebe sa drugima. U odraslom dobu, takva osoba može biti previše samokritična, teško graditi bliske odnose ili osećati da zaslužuje ljubav i pažnju.
S druge strane, osećaj zapostavljenosti može stvoriti i visoku motivaciju. Neki ljudi koriste ove rane kao pokretač za postignuća i uspehe, želeći da dokažu sebi i svetu svoju vrednost. Ali čak i tada, tragovi iz detinjstva često oblikuju način na koji procenjuju sebe i druge.
Važno je znati da je percepcija favoritizma često subjektivna. Roditelji ne moraju imati nameru da favorizuju jedno dete, ali deca to osećaju intenzivno. Otvorena komunikacija, priznanje emocija i podrška svakom detetu pojedinačno ključni su da se izbegnu dugotrajni emocionalni ožiljci.
Favorizovanje nije samo porodična tema – ono oblikuje ličnost, samopouzdanje i odnose kroz čitav život. Razumevanje ovoga može pomoći i roditeljima i odraslima da pronađu ravnotežu, oproste i izgrade zdraviji odnos sa sobom i drugima.
Autor: S.Paunović
