Kroz karijeru obogaćenu skoro svakim rekordom, počašću ali i mnoštvom teških iskušenja – Novak Đoković je redovno bivao izazvan u neizvesnim situacijama, onim u kojim se mečevi i šampionati odlučuju, “lome”… Da li je u stanju da prepozna te momente, “pročita” ono što ih čini odlučujućim?
"Pa, desi se – ali desi se nažalost često i ono negativno, gde nekako moraš da se izboriš sa tim strahovima i sumnjama i mislima koje nisu željene prirode. Individualan sport je takav, moraš da se nosiš sa svim emocijama i oscilacijama sam – iako je tvoj tim uz tebe. Ti si taj koji mora da pronađe rešenje – šta god da te zatekne na terenu fizički, emotivno i mentalno; zna se šta je krajnji cilj - da pobediš svog protivnika. Ima puno stvari koje su turbulentne i doživljavaju se na razne načine, ali ima mečeva gde prosto nekada osetiš da je u tom trenutku viša sila sa tobom i da će ići u tvoju korist. Češće moraš sebe da podsećaš ili pokušaš da instaliraš sebi u glavu osećaj i pomisao da je sve u redu i da je pozitivno, što je veoma težak posao. Čudan je um ljudski, pogotovo u trenucima kad se ne osećaš baš najbolje. Tada imaš osećaj da te sve iritira, da sve ide nizbrdo i tada treba ostati što manje u toj emociji", objašnjava Đoković.
Upitan da li u svom ophođenju na terenu, načinu kako reaguje pri raznim takmičarskim izazovima i razmišljanjima kako da dođe do pobede u sebi prepoznaje nešto što bi moglo da se nazove “srpskom sportskom kulturom” – onim što deli sa drugim našim istaknutim sportskim šampionima, Novak kaže:
"Mislim da je taj pojam dosta relativan. Postoji neki univerzalni kodeksi ponašanja, načela i vrednosti za koje se svi zalažemo u sportu i poruke koje svi pokušavamo da šaljemo kroz naš takmičarski naboj i kroz naš nastup, ali i kroz način na koji razgovaramo, kako se obraćamo, kako komuniciramo sa publikom, a pogotovo sa mladim ljudima do kojih je meni najviše stalo. Teško je biti uvek u idealnom stanju, optimalnom stanju, i psihičkom i emotivnom, da uvek sebe predstavljaš na pravi način. Ja sam svestan da često sebe ne predstavljam na najbolji način i često imam izlive nervoze i besa na terenu koje ne želim, ali to sam ja. To su stvari sa kojima se i ja borim lično, na svom nivou. Nezavisno od toga što sam odigrao preko 1.000 mečeva i koliko već turnira, što imam iskustva i znam da će nekada da se stvari ponovo, prosto - čovek si od krvi i mesa i onda kada si pod pritiskom, nešto što ne želiš izađe. To je moja neka lekcija i životni put koji sebi kročim i pokušavam da budem bolja verzija sebe”, prenosi nam Đoković.
“Univerzalno gledano na pojam srpske sportske kulture – smatram da je imamo u značajnoj meri, ako je sudeći po popularnosti sportova kao što su košarka, fudbal, pa i tenis. Olimpijada, svetska evropska prvenstva, odbojka, rukomet - to cela nacija prati i zdušno navija. Imamo neke od ne samo vrhunskih sportista, nego sportista koji su obeležili njihove sportove za vek vekova, neke od njih čija su imena ispisana zlatnom olovkom u istoriji tih sportova, tako da... Kada imate takve sportske uspehe, logično je da ćete imati i podršku naroda.”
“Ja sam ponosan što Srbija ima takvu sportsku kulturu i istoriju. Imamo čime da se ponosimo i dan-danas: najboljeg vaterpolistu i košarkaša na svetu, brojne druge asove. To su neverovatne stvari i ja zdušno pratim to sve, svaka čast. Pritom ističem da u našem regionu ima još takvih primera – ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj i drugde. Impresivno je kakvi sportski uspesi se vezuju za tako male zemlje koje se takmiče sa svetskim silama, uspevaju da pobede i imaju značajne sportske rezultate. Smatram da čak i običan građanin sigurno ima razloga da bude ponosan na to!”, ističe najbolji teniser svih vremena.
Autor: Dubravka Bošković
