I šta god da probaš, u tom trenutku, ne vredi. Zineš da kažeš, on upadne u histeriju. Pružiš ruku prema njemu, on zaurliče. Skloniš se malo, tek da te više ne cepa po nogama, on još više zarida.

S jedne strane, kada razmisliš, gotovo da si sam kriv, zato što si bolji, uspešniji, jači.

I predstavljaš pretnju, jer dokazuješ, samim tim što postojiš, sve njegove nedostatke i mane.

S druge strane, tvoja realna odgovornost, za njegovu histeriju, za ponašanje iz kompleksa inferiornosti, ne postoji.

Gotovo nerešivo, zar ne.

A to je upravo ono što se dešava u Srbiji ovih dana.

Nekoliko političkih što stranaka, što “lidera” bez stranaka, nekoliko nedeljnih novina sa minornim tiražom, dnevni list kojeg ne pročita ni svaki deseti učesnik protesta, televizija sa neznatnim udelom u gledanosti i šeru, desetine glumaca, novinara koji traže ideološki i materijalni dodatak sopstvenim karijerama, plus sredovečni protestanti (broj upišite sami, koliko vam se već svidja) - svi oni, danas, imaju samo jednu poruku:

Da su žrtve, da je Vučić mnogo jak, da su izloženi nasilju, i da je on kriv, ali baš za sve.

Drugčije, razni paradoksi, ne mogu da se objasne. Na primer onaj, u kojem jedan glumac kaže, na osnovu zvaničnih podataka, da je prošla godina bila najuspešnija za srpski film ( država dala para više nego ikada), a drugi, u isto vreme, viče - Vučiću, odlazi. (Pa šta ako ode? Da se vrate oni koji nisu davali pare za filmove?)

Takodje, šta sa činjenicama o najuspešnijoj godini i u drugim oblastima? U ekonomiji, zdravstvu, gradnji, zapošljavanju, investicijama, rastu...?

I da li, iko, protiv toga protestvuje?

Ili je protest isključivo protiv “krvavih košulja”? I koliko ih je, tačno? Jedna, ili hiljadu?

Ili je razlog za protest, isključivo, medijski mrak?

Onaj koji se ne meri ni brojem medija koji su protiv Vučića, ni brojem tekstova, priloga, koji su negativni kada je o njemu reč (a više ih je, dnevno, nego što ih je bilo protiv Tadića godišnje), nego, isključivo, tiražom, gledanošću, onih koji su, u toj priči, za i protiv predsednika.

I ispada da je on kriv što su oni koji ga podržavaju pogodili ukus svoje publike, a oni, koji su protiv njega, to ne umeju, sve i da on nešto tako naredi.

U zemlji u kojoj je pola miliona ljudi, svakog dana, nezadovoljno (svime, pa i vlašću), mediji koji su protiv Vučića, nemaju ni tiraž od petnaest hiljada primeraka, svi zajedno. ( Jedva tri odsto nezadovoljnih ih čita)

I ko im je kriv? Pa on. Čije su žrtve? Pa njegove.

Čak i unapred, pa je jedan od nezadovoljnih napustio televiziju na kojoj je godinama imao emisiju čija tema je bio Vučić (Đilas, recimo, nikada), jer je siguran da neće moći to više da radi, pre nego što mu je bilo šta rečeno, zamereno, ili zabranjeno. A druga je, dobivši nagradu Udruženja novinara za kolumne protiv Vučića, odmah predvidela da će kolumne, koje godinama izlaze, sigurno biti zabranjene.

Jezivo, da nije otužno, baš kao što su otužne scene koje prave opozicionari, svaki put kada izgube izbore.

I njima je, za poraz od skoro šesdeset odsto razlike, kriv - Vučić.

Za to što, udruženi, imaju manje nego što su imali pojedinačno, kriv, opet, Vučić.

Za to što nemaju politiku, jasan plan, program, jedini, isključivi krivac, naravno, Vučić.

I onda, svi oni zajedno, izadju na ulicu, na gradjansko-političko-glumačko-karikaturističke proteste, i zatraže, u suštini, samo jedno:

Da Vučić, njegova politika, mediji i ljudi koji su za njega, ne budu, sami od sebe, toliko uspešniji, prodavaniji, brojniji i jači.

A kako to da se izvede, niko, ustvari, i ne zna.

Baš kao što ne zna ni šta bi, tačno, bilo sa tom najuspešnijom godinom u toliko toga.

Inferiornost činjenice i ne zanimaju. Pošto joj je samo važno da dokaže da je žrtva i da tog, čija je žrtva, odvali ispod kolena.

Više od toga i ne može. Niti ima takvu ambiciju.

Izlazak iz pozicije žrtve iziskivao bi previše odgovornosti, bavljenje sobom i sopstvenim promašajima, popravljanje svega lošeg, u sopstvenim radnjama, a to, ni jednoj inferiornosti, nije potrebno, ni zbog čega.

Ovako je mnogo jednostavnije.

Na ulicu, da kukamo.

Samo ne protiv rešavanja Kosova, BDP-a, zaposlenosti, investicija, puteva, filma, sporta, zdravstva...

Za sve to, ionako je kriv Vučić.

Kao i za sve ostalo.

A pogotovo za izbore. Ako ih stvarno “da”. Žrtvama.

Ivan Radovanović

Bivši novinar Politike, ratni izveštač “Borbe” i “Vremena”, zamenik i pomoćnik Slavka Ćuruvije u “Evropljaninu” i “Dnevnom Telegrafu”, vlasnik “Borbe”