Njegovu analizu prenosimo u celosti:

Jedna od najpoznatijih knjiga Mišela Fukoa nosi naziv „Istorija ludila u doba klasicizma". A po čemu bi se odlikovalo ludilo karakteristično za deo javnog mnjenja Srbije koji sebe proklamuje intelektualnimi normalnim u vreme i u odnosu na vlast Aleksandra Vučića?

Kako da razumemo kada akademik Dušan Teodorović jutro posle beogradskih izbora, 5. marta 2018, na TV N1 izjavi, a isti medij u naslov stavi, kako su izbori dobijeni zahvaljujući svinjskim paštetama sa likom predsednika, besplatnim pljeskavicama u Ripnju i dovođenju glasača iz Novog Sada, Kragujevca i Kraljeva? Ili Vesnu Pešić, koja za Radio Slobodna Evropa, četiri dana nakon helikopterske nesreće u blizini Aerodroma „Nikola Tesla", 17. marta 2015, proglasi da vlast čak i smrt politički zloupotrebljava? Akada Teofil Pančić na sajtu Autonomija, gotovo četiri meseca kasnije, Vučićev apel građanima da u svoje letnje odmore uključe i destinacije po Srbiji, vidi kao dokaz da ovaj nije izašao iz svoje „kolektivističke matrice" devedesetih i da iza njegovih ekonomskih mera provejava Šešelj? Šta je to što ove visokoobrazovane i intelektualne pojedince, baš u trenutku zanosa doksu ubeđeni da saopštavaju nešto izrazitosuvislo, čini da najednom ispadnu toliko plitki i komični - istinski dekadenti? Da dozvole sebi da im se smeju i oni koji u životu knjigu nisu ljubili, a ipak izgleda mnogo lakše razumeju to što ovi ne mogu? Pitanje je, dakle, kontroverzno: Kako neko ko je tako pametan može biti istovremeno i toliko glup?

Kolega Vesne Pešić, kojoj po mnogo čemu nalikuje, Jovo Bakić, dao je 13. juna intervju u NIN-u pod naslovom i naslovnicom „Mafija zarobila državu, sledi revolucija". Poznata kriminalizatorka i jedna od tri čuvena „policijska sandučića", nekada u Blicu, a sada zarotirana u NIN, Tanja Nikolić Đaković, pita ga: „Ipak niste bili za upad na RTS?" Sociolog odgovara: „Ne. Pazite, da su imali duge cevi pa neka i upadnu." Novinarka postavlja potpitanje: „Šta će s dugim cevima?" Bakić: „Pa ako upadate tamo, šta ćete bez dugih cevi? Šta je vaš cilj? Idete tamo i onda vašem kolegi upere dugu cev u glavu i kažu: čitaj pripremljen tekst, upravo smo preuzeli vlast. Inače, ako nemate duge cevi, a upali ste u RTS, šta ćete tamo?! Nije to samo RTS, ništa niste uradili ako niste i vodeće političare povezali."

Narednog dana, zbog navedenih reči, docentu Bakiću je policija na Filozofskom fakultetu uručila poziv za saslušanje,on je odmah javio bliskim medijima, koji su se hitro upustili u organizaciju pasivno-agresivne kampanje njegove odbrane. Upućujući niz primitivnih uvreda RTS-u,Bakić je oko 17 sati za TV N1 rekao da je javni servispogrešno preneo njegove reči, da „nikada i nigde" nije rekao da je u RTS trebalo upasti sa dugim cevima i zatim, paradoksalno, dodao da stoji iza svega što je rekao u intervjuu. Odmah je dao i izjavu za Danas, a oko 19 sati naslovnica sa njegovim likom i naslovom „Jovo Bakić saslušan zbog intervjua u NIN-u" puštena je u štampu sa novim nizom uvreda na račun Vučića, Malog i Stefanovića, te izjavama koordinisanim sa jednim od lidera Saveza za Srbiju, Vukom Jeremićem.

Ovo, međutim, nije prvi takav slučaj (iracionalne) transgresije po istom motivu. Identičanispad dogodio se i nakon što je 5. jula 2015. Kokan Mladenović dao intervju za portal Mojnovisad.com, kada je rekao: „Ja, kako god to bilo ružno da se kaže, patim što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija. Mislim da je toliko zlo moralo da bude ugušeno u krvi. I mislim da nam se krv približava, u svakom smislu." Novinar: „Mislite li da će nam se ta krv desiti?" Reditelj: „Ne mislim, nadam se da hoće."

Policija je tada po nalogu tužilaštva saslušala Mladenovića, reagujući i po krivičnoj prijavi, a brojni mediji, uključujući Danas, N1, Blic, NIN i druge, pokušali su da relativizuju ili racionalizuju stavove ovog „Larsa fon Trira u pokušaju". Njegova koleginica Tatjana Mandić Rigonat u Politici branila ga je, kazavši da se Mladenović izražava poetski i uporedila ga sa Đurom Jakšićem, dok je nekoliko intelektualaca sa Peščanika tvrdilo da podržava njegove stavove, ali se nije usudilo da ih decidno ponovi u prvom licu jednine i tako načini identičnu glupost.

Isto kao i kod Bakića, i Mladenovićeve prve reakcije bile su veoma kompulzivne, ponavljao je da ga optužuju neosnovano, žalio se na verbalni delikt, stavljajući se u poziciju žrtve, a potom ponosno isticao kako stoji iza svake iznete reči u intervjuu. Samo dva meseca kasnije, 14. septembra 2015, u emisiji „Pressing" na TV N1 Mladenović će počiniti u principu identičan akt - izjaviće da bi u srpske rijaliti programe ubacio serijskog ubicu Andersa Brejvika, norveškog neonacistu koji je iz ideološko-političkih uverenja 22. jula 2011. na ostrvu Utoja, nedaleko od Osla, ubio 77 i ranio više od 240 civila, i zbog toga osuđenog na 21 godinu robije za krivično delo terorizam. I kako bi, stoga, sveukupno trebalo sad okarakterisati Mladenovića? Da li možda dilemomkojom je 20. juna 2014. Vesna Pešićna Peščaniku častila Vučićau naslovu „Lud, pokvaren ili ludo pokvaren"? Ili jednostavno glup, u momentima dok je uveren da briljira?

Pošto je vrag odneo šalu sa Bakićem, urednik NIN-a Milan Ćulibrk zavrteo je spin da policija ne bi reagovala da se predsednik istog jutra nije oglasio tim pitanjem, dok je Zoran Panović hitno pozvan u jutarnji program TV N1 da objasni da je Bakić zapravo samo kao sociolog, tj. stručno govorio o revolucijama i kako se to obično u istoriji dešava.Nidanašnjem najvulgarnijemautoruPeščanika -toliko primitivnom da mu ravan nije ni Žarko Jokanović („ponizni građanin Srba") u Blicu, da se pitamo koliko li mu je samo teško bilo da godinama piše zaPolitiku - Ljubodragu Stojadinoviću ni najmanji problem nije predstavljalo da se, ali samo do razumne mere, identifikuje sa Bakićem. Ovaj bivši vojni portparol Slobodana Miloševića napisao je: „Bauk Jove Bakića prepada vladajuću državnu bandu!... Vučićevo javno zaziranje od Bakića, izraženo kroz glupo i patetično plačipičkarenje, kukavičko hrabrenje kolonije podanika, uz pretnje i kurvinsko prenemaganje - samo su mahniti oblici paničnog straha. ... Da ne bih bio samo hroničar nečega što verovatno dolazi, javno se pridružujem Jovi Bakiću u svemu što radi, u otporu njima pre svega. Ni on ni ja ne raspolažemo dugim cevima, znam da je to samo zgodna parabola koja se tiče odsudnog otpora dijaboličnom neprijatelju."

Bakić danas takođe govori o krvi, kao pre njega Kokan Mladenović, u intervjuu koji je dao mesec dana pre NIN-a, 9. maja za Novi magazin.Suočen sa optužbama dela akademske zajedniceo oskudnoj naučnoj biografiji i sumnjama u kriterijume po kojima je postao docent, kao povod za ovaj razgovor poslužila je (još uvek) neobjavljena Bakićeva knjiga o evropskoj desnici, koja je, prema informacijama sa sajta izdavača, tek u pripremi, čemu je posvećen gotovo ceo intervju. Činjenica da se samo u poslednjih nekoliko pitanja, od celokupnog intervjua na četiri strane, govori o aktuelnoj vlasti u Srbiji, nije zasmetala urednici Nadeždi Gaće da čitavu opremu teksta, sve glose, i najzad sam naslov intervjua crpi isključivo iz samog kraja. U odgovoru na poslednje pitanje, Bakić kaže: „Građani zarobljene Republike Srbijemoraju da se boreprotiv autoritarno-mafijaškog režima. Dijalog sa njim nije moguć. Da jeste, valjda bi ga bilo u proteklih sedam godina. Ovaj režim neće pasti na izborima jer mafija nikada dobrovoljno ne odlazi. Potrudimo se, onoliko koliko to od nas zavisi, a od građana uvek manje zavisi nego od takvog režima, da ne bude previše krvi u trenucima njegovog pada."

Iako je zajedno sa Vesnom Pešić najpre podržavao režim koji je na vlast 2012. stupio smenom Demokratske stranke, već tri godine kasnije, osnovne okosnice svakog javnog nastupa ovog profesora univerziteta postaju sasvim tipske i jednolične -uopštene optužbe na račun vlasti za kriminal, korupciju, uz prenapadnu upotrebu reči „mafija" i pozivanje na nasilnu smenu vlasti. Najpre je pokušavao da kriminalizuje Vučića preko režima u Crnoj Gori i na priči o Darku Šariću, da bi potom prešao na domaće uzročnike koje je pronašao u predsednikovim bliskim saradnicima, njegovom bratu i, najzad, dvadesetjednogodišnjem sinu.

Njegov angažman teče paralelno sa radom najprljavijih paramedija u Srbiji,kao što je KRIK Stevana Dojčinovića, koji je poznat po vezama sa okolinom bivšeg načelnika UKP Rodoljuba Milovića i ljudima iz Tužilaštva za organizovani kriminal, poput Saše Ivanića, kao i sa mnogim kriminalnim strukturama, što je priznao nedavno i na sudu kao nužnost svoga „posla". Bakić je bio angažovan 2015. u aferi „Banana", kada je obmanjivao javnost da je u proleće 2012. umesto 2013. imao sastanak sa Vučićem u kabinetu u Vladi Srbije koji mu je pokazivao poverljive materijaleiz UKP, iako je Vučić tada još uvek bio opozicija, a Vlada čiji je bio prvi potpredsednik formirana tek 27. jula 2012. Cilj je bio da se Bakićevom pričom, kao i još nekim medijskim prilozima stvori utisak da je Vučić 2012. ucenio SPS da uđe u vlast sa naprednjacima, jer to ima veću težinu i smisao nego 2014. kada zbog uspeha na izborima, SNS-u socijalisti nisu ni bili neophodnizarad formiranja vladajuće većine.

Pritom, lagao je, možda verujući da govori istinu, da je početkom 2012. u emisiji „Kažiprst" govorio o Dačiću, jer su se prvi napisi u medijima o vezama Dačića i Rodoljuba Radulovića pojavili tek krajem januara 2013, i to u seriji tekstova u Informeru, čiji je sadržaj, prema svedočenju Dragana J. Vučićevića u policiji, dolazio direktno od Milovića i njegove sekretarice Marije Nenić, dok je emisija na koju Bakić misli emitovana upravo u tom periodu, 29. januara. Verovatno, opet kompulzivno, lagao je i da je Dačić najpre tvrdio da ne poznaje i da nikada nije upoznao Radulovića, jer to ovaj uopšte nije rekao niti postoji medijski podatak koji bi tu Bakićevu tvrdnju potkrepio. U vreme trajanja ponovljene afere 2015, ovoga puta sa snimcima, koje je prema Bakićevoj konstrukciji Vučić praktično dostavio Dojčinoviću, profesor univerziteta primio je u svom radnom kabinetu na trećem spratu zgrade Filozofskog fakulteta tadašnju novinarku Istinomera Vesnu Radojević, koja će uskoro preći u KRIK, gde joj je dao politički intervju pod nazivom „I Vučić da podnese ostavku zbog Dačićevih susreta s mafijom" i time prekršio stav 3 člana 5 važećeg Statuta fakulteta. Uloga Bakića ovde je sasvim jasna: jedno je kada kriminalni materijal u medijsko polje lansira propali student novinarstva, a sasvim nešto drugo kada od njega to preuzme, afirmiše i institucionalizuje ugledni profesor univerziteta.

Samo neki od varijativnih naslova koji ispunjavaju međuperiod Bakićeve kriminalizatorske delatnosti do danas glase: „Ne plašim se da kažem - država nam je deo mafije" (Istinomer, 4.11.2016), „Mafija je zarobila našu državu" (Danas, 01.01.2017), „Oligarhijska svita srušiće samu sebe" (Danas, 31.12.2017), „Vučiću će suditi revolucionarni sud" (01.01.2019) i sl. Posebnu pažnju zavređuje gostovanje docenta u emisiji „Kontrasti" na TV Al Jazeera od 10. aprila ove godine, kada je progresija simptoma dostigla petu brzinu. Tada je sasvim hladnokrvno, poput pravog psihopate koji to ozbiljno misli i obećava, rekao: „Ja bih voleo da postoji kritična masa i da ih jurimo. Voleo bih da ih jurimo po ulicama." Novinar: „To je već revolucija?" Bakić: „Tako je. Dakle, ja bih to voleo jer oni to zaslužuju." U intervjuu u NIN-u je dodao: „Jurićemo po ulicama tih nekoliko lupeža koji su opljačkali zemlju i zaluđivali narod. Potrebno je samo da dobar deo sadašnjih njegovih pristalica shvati i prizna da su oni takođe deo opljačkanog naroda. Kada se to desi, a jednom će se desiti, onda će biti jurnjave po ulicama. Petog oktobra 2000. bila su dva smrtna slučaja, ali nije bilo sukobljavanja među građanima. Neki su dobili grdne batine, probrani. I sada će biti probranih koji će dobiti grdne batine."

Kada je pak narednog dana u svom stilu, sarkastično odgovorio na ovu pretnju i pozvao ih sve da je realizuju nad njim kad god i gde god žele, Vučić je od istih ljudi, medija koji ih podržavaju i političkih grupacija bio optužen da raspiruje nasilje. Ima li veće bezobzirnosti i beskrupuloznosti?

Ponašanje Jove Bakića zaista deluje bolesno, opasno i osvetničko, baš kao i ono Kokana Mladenovića, Vesne Pešić i drugih koji su pomenuti. Kod Pešićeve, nervni slom i silaženje s uma desilo se sredinom 2013. pošto je učestalim kontaktima sa Vučićem vršila pritisak na njega i lobirala za određene ljude, a kada ju je ovaj otkačio, uporno maltretirala uvredljivim SMS porukama. Nije poznato da li je profesor univerziteta nešto očekivao od Vučića, a ovaj to presekao ili pak najpre obećao, a posle se predomislio. Danas su posledice pre svega destruktivne po samog Bakića čija je devastacija ugleda ovim već zagarantovana, a od nekadašnje inteligencije ostao je samo puki intelektualizam koji se hrani i, kad ga pitaju, poziva na aferaške paramedije. Ali to nije samo Bakić, već izvestan broj ljudi koji sebe želi da tretira kao masu.

Hana Arent za ovo ima dobro objašnjenje u „Izvorima totalitarizma": „Ono što mase odbijaju da shvate jeste princip slučajnosti koji prožima stvarnost. Mase su podložne svim ideologijama zato što ove shvataju činjenice kao puke dokaze zakonâ, i eliminišu slučajnost tako što izmišljaju neku sveobuhvatnu, neograničenu silu koja je navodno izvor svih pojedinačnih događaja (omnipotencija zle figure, prim. aut.). Totalitarna propaganda uspešna je zahvaljujući ovom bekstvu iz realnosti u fikciju, iz slučajnosti u konzistentnost." Iako Arent ovde referira na propagandu nacističke vlasti, danas u Srbiji, kada vidimo Bakića i slične, imamo utisak da je najveći problem odnosa kojim tretiraju vlast u Srbiji to što je on u biti upravo ovakav kako je opisan - totalitaristički, sastavljen od tumačenja događaja gde ništa ne promiče slučaju, koji su presićeni sve samim strogim kauzalnim vezama i stalnim insistiranjem na „pametnomrazlogu iza", o kojem pogrešno mislimo da nas u javnosti čini pametnijim i promoćurnijim od drugih i uzrokuje trenutke besvesne, naprasne gluposti koje smo ilustrovali u ovom tekstu kod više pojedinaca.

Izgleda, zapravo, da još uvek nismo u stanju da se stavimo na mesto subjekta u rečenici: „Jako me iritira što ljudi misle ako se dva vrapca tuku u prašini da iza toga mora da stoji Vlada Srbije i predsednik Vlade", koju je svojevremeno izgovorio Zoran Đinđić. Kada ne budemo više imali nikakav problem i strah da pogledamo kako stvari izgledaju iz te vizure, da se stavimo u cipele onih za koje smo navikli da moraju da trpe udarce, profesionalno deformisani ludaci poput Jove Bakića i ostalih više neće moći da dobiju značajniju ulogu na javnoj sceni. Niti da predaju deci na fakultetu.

Ištvan Kaić, analitičar medija