Reagujući na zabranu korišćenja srpske zastave prilikom proslave gradske slave Sveti Vasilije Ostroški u Leposaviću, istoričar sa Filozofskog fakulteta u Severnoj Mitrovici Luka Jovanović ocenjuje da kosovska administracija ne poznaje snagu zakona, pa samim tim ne poznaje ni osnovne norme poštovanja manjinskih zajednica.
Jovanović navodi da su dva glavna simbola Srba kao naroda u prošlosti, u odnosu na druge države, bili zastava i pismo, odnosno ćirilica. Zastava je, kako dodaje, kao glavni simbol srpske narodnosti često bila prva na udaru kada je i srpski narod bio na udaru.
„Mi smo mogli videti u našoj novovekovnoj prošlosti, naročito u poslednjih dva veka, da svaki put kada bi se srpski narod našao pod okupacijom ili kada bi se našao pod potencijalnim istrebljenjem ili proterivanjem ili uništavanjem na jednoj teritoriji, da bi prvo bili zabranjivani njihovo pismo i njihova zastava. Tako i u ovom slučaju možemo videti da je srpsko pismo prihvaćeno kao ravnopravno po takozvanom kosovskom ustavu, ali da se zapravo nigde ne primenjuje, da se čak i zabranjuje, odnosno da mi ne možemo videti ćirilicu u zvaničnim dokumentima, pa čak ni srpski jezik pisan latinicom. Tako da tu vidimo najpre diskriminaciju prema srpskom pismu, a potom i diskriminaciju prema srpskoj zastavi“, kaže Jovanović.
Dodaje da treba razlikovati dva tipa srpske zastave, srpsku državnu zastavu sa grbom i dvoglavim orlom i srpsku narodnu zastavu koja se primenjuje kod Srba u rasejanju, koja je prihvaćena kod svih država u inostranstvu gde žive Srbi.
„To je klasična srpska trobojka, međutim i takva zastava smeta kosovskim vlastima, ali ne samo njima, već i međunarodnoj zajednici, zato je ona simbol zabranjivanja i simbol diskriminacije na Kosovu i Metohiji“, ocenjuje naš sagovornik.
Najnoviji primer Leposavića je, kako kaže, eklatantan primer koji pokazuje da jedan narod koji je većinski u svojoj opštini nema pravo na pokazivanje svojih nacionalnih osećanja koje mu je garantovano ne samo zakonom, već i opštim međunarodnim aktima.
„Međutim, mi smo mogli videti da je svako kršenje zakona i svako kršenje međunarodnih normi na Kosovu i Metohiji zapravo sinonim ove takozvane države. Albanska strana svoj ustav krši naveliko i ne samo svoj ustav, već i svaki međunarodni dokument i svaki međunarodni akt na koji se prethodno obavezala. Stiče se takav utisak da kosovska administracija ne poznaje snagu zakona, snagu prava, samim tim ne poznaje ni osnovne norme poštovanja manjinskih zajednica na svojoj teritoriji koju ona smatra za nezavisnu“, kaže Jovanović.
Sa druge strane daje primer Republike Srbije gde manjinske zajednice, kako navodi, imaju ostvarena sva svoja prava.
„Okupljene su u svoja nacionalna veća, priznate su im nacionalne zastave, nacionalno pismo, obrazovanje na svom jeziku i niz drugih povlastica koje manjine imaju u civilizovanoj Evropi, ne samo u Evropskoj uniji, pa je zaista jedan veliki paradoks da Kosovo koje sebe naziva najdemokratskijom državom Evrope ne poštuje osnovna demokratska prava manjinskih zajednica“, navodi on.
Ocenjuje da je jedino što Srbi mogu je da traže zaštitu od međunarodne zajednice, ali da moraju biti svesni činjenice „da zapravo traže rešavanje problema od onog koji je problem izazvao“.
„Mi smo mogli videti u prethodne tri decenije da je međunarodna zajednica apsolutno nema za sve pozive i sve vapaje srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Međunarodna zajednica je ta koja je sponzor kosovske državnosti, ona je ta koja je koordinator svih njihovih planova i sponzor svih njihovih planova“, kaže Jovanović.
