Intervju Gregorija Koplia, politikologa i vojnog analitičara iz SAD za Politiku prenosimo u celosti:
Jasno je da je sadašnji ciklus studentskih protesta u Srbiji rezultat operacija stranih obaveštajnih službi, koje traju već godinama. Treba pretpostaviti da glavna podrška protestima dolazi sa Zapada, uključujući i veliku mrežu agitatora u okviru civilnih organizacija koje su sponzorisale i obojenu revoluciju u Srbiji 2000. godine. Srpske vlasti su u pravu kada kažu da je ova druga obojena revolucija sasvim sigurno podržana od ostataka prethodne američke administracije. Pravo pitanje je da li će ovakav stav prethodne Bajdenove administracije biti prihvaćen i od Trampove ili, kako ja verujem, to neće biti slučaj. To znači da nova administracija SAD mora da iskoristi ovu dobru priliku uočavajući da je sadašnja vlast u Srbiji prijateljski raspoložena prema Vašingtonu.
Kakav je vaš stav prema protestima studenata i opozicije, ima se utisak da je Srbija pritisnuta kako spolja, tako i iznutra?
Da bismo razumeli sadašnje razmere protesta, potrebno je baciti pogled na mnogo šire realnosti, tako da se one moraju sagledati u strateškom kontekstu. Beograd je postao ono što je Beč bio posle Drugog svetskog rata: glavna konkurentna arena između zapadnih i istočnih obaveštajnih operativaca.
Ja verujem da stari tim američke administracije koji su sastavili bivši predsednici Bil Klinton, Barak Obama i Džozef Bajden, uključujući još prisutne službenike Stejt departmenta i Centralne obaveštajne agencije, želi da utiče na veliku strukturalnu promenu u Srbiji.
Predsednik Vučić je u pravu kada kaže da najnovije sponzorisani protesti imaju sve karakteristike obojene revolucije. Nije u pitanju samo pokret studentskih protesta, već je reč o direktnom ogledalu klasičnih obojenih revolucija, koje se izvršava po vrlo specifičnim instrukcijama. Srbija je bila primorana da prihvati pomoć ruske obaveštajne službe da bi se oduprla tekućim protestima, što je iskorišćeno protiv Vučića, da je njegova uprava proruska, a ne nesvrstana. Kako Srbija još nije među visokoprioritetnim pitanjima u novoj administraciji SAD, sponzori i demonstranti nastoje da iskoriste ovu mogućnost. S druge strane, Beograd bi mogao da pojača svoje diplomatske poruke iz Ministarstva spoljnih poslova i ambasade u Vašingtonu.
Republika Srpska je izložena velikom pritisku Sarajeva, a Srbi na Kosovu i Metohiji od strane Prištine?
Najvažnija strateška inicijativa koju bi Srbi sada mogli da preduzmu u Republici Srpskoj i Srbiji jeste da povedu glasnu kampanju da odbace Dejtonski sporazum, čiji koncept je sročila Klintonova administracija sa ciljem da se Srbi zauvek unazade.
Zapadni interesi i interesi Srba zauvek će biti ograničeni ukoliko se Dejtonski sporazumi ne proglase ništavnim. Ako je Dejton imao pozitivnu ulogu u 20. veku, to nije tako u 21. Takođe je jasno da Dejton nije pružio nikakvu stratešku korist Vašingtonu, koji je na insistiranje zamenika državnog sekretara Ričarda Holbruka i savetnika za nacionalnu bezbednost Antonija Lejka bio prihvaćen radi rešavanja rata u bivšoj Jugoslaviji, a u prilog bosanskim muslimanima.
Srbija verovatno neće nikada imati tako dobru priliku kao sada, tokom administracije predsednika Trampa, da ispravi neke od tragedija kao rezultat Dejtonskih sporazuma. Evropska unija neće ponovo razmotriti ovo pitanje, ali sa dobro pripremljenom prezentacijom Beograda i Banjaluke moguće je da bi Trampova administracija mogla. Da li bi Tramp mogao da istovremeno ponovo razmotri američku kreaciju Kosovo, kao navodno suverenu državu, može biti sporno, ali postoji dobra prilika da Beograd i Banjaluka izvuku „Srbiju iz hladnoće” i možda ujedine Srbiju i Republiku Srpsku.
Da li vidite neke dalje indikacije promena Trampove administracije prema Balkanu, posebno Srbiji?
Kao što sam rekao, Srbija i Republike Srpska moraju da pokrenu inicijativu da se pitanja Srbije i Balkana stave u fokus Vašingtona. Beograd je bukvalno digao ruke od nastojanja da predstavi svoju stranu priče svetskoj zajednici kad je britanski premijer Džon Mejdžor izgubio na izborima 1997. Posle toga Klintonova administracija nije mogla da se obuzda. Međutim, sada bi Beograd mogao da razvije kompetentan strateški plan i objasni svetu ulogu Srbije kao istorijskog saveznika Zapada. Zašto Srbi uvek misle da „svi već znaju istorijsku poziciju Srbije” kada to nije slučaj?
Koliko smo daleko od mirovnog sporazuma u Ukrajini i kako bi to moglo da pomogne situaciji na Balkanu?
Postoji opšta pretpostavka da će prekid vatre između Rusije i Ukrajine dovesti do kristalno jasnog mira pod kojim će se odmah povratiti i prosperitet. To se nije dogodilo na Balkanu, pa se neće dogoditi ni u rusko-ukrajinskom slučaju. Rat će imati posledice i štetu koje će trajati decenijama, kao što je to slučaj s Dejtonskim sporazumima.
Neposredna, ali postepena primena sve komplikovanijih prekida vatre u rusko-ukrajinskoj situaciji mogla bi da se desi rapidno. Prvi koraci su obećavajući, sudeći po trenutnoj situaciji. Konačni rezultati možda neće ni dospeti do formalnog prihvatanja novih granica između Rusije i Ukrajine od obeju strana. Možda ćemo narednih decenija imati samo neodređeno definisane granice. Da se podsetimo, Južnoafrička Republika je izdejstvovala nezavisnist pre više od jednog veka, ali još nema zvanično priznate granice za veliki deo svoje zemlje.
Moglo bi da se kaže da bi stabilizovanje Srbije i Balkana moglo da ograniči sposobnost Turske i Irana da utiču na Evropu preko Bosne i Hercegovine, što je preduslov da se obezbedi stabilnost celog Balkana, a kroz njega i istočnog Mediterana. U tom smislu, povratak Srbije ka stabilnosti i moći je od vitalnog značaja za Grčku, Kipar i Izrael, a možda i Liban u periodu posle Hezbolaha.
Srbija treba da razume širu sliku i prestane da o sebi razmišlja u smislu žrtvenosti, već kao državi koja nema druge opcije već da o sebi razmišlja kao državi u okviru dinamičnog globalnog konteksta.
Autor: Snežana Milovanov
