Aleksandar Jerković programski direktor posmatračke misije OKO, napisao je autorski tekst koji prenosimo u celosti.
- U politici promene nisu problem. Problem nastaje onda kada se politički sadržaj promeni brže nego što građanin stigne da razume šta zapravo podržava.
Upravo zato danas vredi hladno pogledati put koji je studentski pokret prešao za manje od dve godine.
Za razliku od političkih stranaka i nevladinih organizacija koje učestvuju u političkoj kampanji, posao posmatračke misije nije da građanima govori za koga treba da glasaju.
Ali imamo obavezu da postavimo jedno jednostavno pitanje:
Da li etiketa odgovara sadržaju u kutiji?
To pitanje postaje posebno važno kada pogledamo put koji je studentski pokret prešao od početka protesta do danas.
U prvim mesecima studenti su svoje javne nastupe vezivali za rad institucija i ispunjenje zahteva. Njihova početna ideja bila je izričita: nema bavljenja politikom i izborima.
A onda je počela transformacija.
5. maja ipak izlaze na politički teren, baš kako je Aleksandar Vučić i predvideo prvog dana protesta. Traže izbore i najavljuju formiranje studentske liste.
Sledeći korak bio je još zanimljiviji.
Od priče o studentskoj listi došlo se do liste na kojoj sami studenti neće biti kandidati. To su njihovi predstavnici javno saopštili 9. septembra.
Nije sporno ni to što na Studentskoj listi nema studenata. To je njihov izbor.
Ali nije isto zahtevati od institucija da rade svoj posao i tražiti od građana pravo da četiri godine odlučujete u njihovo ime.
Pitanje je nešto drugo:
Šta građanin zamišlja kada čuje „Studentska lista“, a šta se stvarno nalazi na toj listi?
I na kraju, prosečna starost kandidata na Studentskoj listi odgovara čoveku u šestoj deceniji života, dok je prosek na listi Aleksandra Vučića istovremeno sedam godina niži.
Godine same po sebi nisu problem.
Čovek od sedamdeset godina može biti odličan narodni poslanik, kao što čovek od dvadeset tri može biti veoma loš.
Problem nastaje kada naziv političkog projekta u svesti birača stvara jednu sliku, a njegov sadržaj drugu.
Zato je najzanimljivije pitanje ove priče upravo:
Gde se ova transformacija završava?
Svaki korak pojedinačno može biti potpuno legitiman: od protesta do zahteva za izborima, od izbora do političke liste, od studentskog pokreta do liste bez studenata.
Ali građanin koji daje mandat ima pravo da zna šta taj mandat može da proizvede.
Uzmimo namerno zaoštren, potpuno hipotetički primer.
Zamislimo čoveka koji glasa za Studentsku listu zato što je povezuje sa studentskim protestima, mladim ljudima i prvobitnim zahtevom da institucije rade svoj posao.
A onda zamislimo da poslanici koje je izabrao nakon izbora podrže vladu na čijem bi čelu, recimo, bio Dinko Gruhonjić.
Ne tvrdim da će se to dogoditi. Gruhonjić nije kandidat na toj listi i nema javnog osnova da se tvrdi da će biti predsednik Vlade.
Ali upravo zato primer služi kao pitanje:
Da li bi taj birač tada mogao iskreno da kaže: „Da, upravo sam za ovo glasao“?
Ako ne bi, onda suštinski problem nije ime hipotetičkog predsednika Vlade.
Problem je što birač u trenutku glasanja nije znao šta sve njegov mandat može da proizvede.
Jer birač ne bira fotografiju protesta. Ne bira transparent. Ne bira atmosferu sa ulice.
Bira ljude kojima daje politički mandat.
Zato posao posmatračke misije nije da mu kaže za koga da glasa, nego da mu pomogne da pre glasanja zna ko su ljudi kojima taj mandat daje.
Na kraju, pitanje nije da li neko voli studente ili ne voli vlast.
Pitanje je mnogo jednostavnije:
Da li građanin, u trenutku kada zaokruži broj, tačno zna kome daje mandat i šta taj mandat može da proizvede?
Jer mandat se ne daje etiketi.
Mandat se daje ljudima.
A kada nekome damo pravo da četiri godine odlučuje u naše ime, najmanje što demokratija zahteva jeste da pre toga znamo ko se zaista nalazi u kutiji čiju smo etiketu pročitali.
Autor: A.A.
