Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
Evropa ponovo raspravlja o muslimanskim maramama, burkama, nikabima, verskim običajima i granicama tolerancije. U pojedinim državama donose se zabrane pokrivanja lica, u drugima se raspravlja o verskim simbolima u školama i državnim institucijama. Političari govore o bezbednosti, sekularizmu, integraciji i zaštiti evropskih vrednosti. Ali kao psiholog, u svemu tome vidim pitanje koje je mnogo dublje od jednog komada odeće: zašto se kontinent koji je vekovima oblikovao svetsku civilizaciju danas toliko intenzivno pita kako da sačuva sopstveni identitet? Jer kada društvo počne da doživljava tuđe običaje kao pretnju, nije dovoljno proučavati samo te običaje. Potrebno je razumeti i psihološko stanje društva koje se oseća ugroženim. Evropa se promenila. Globalizacija, migracije, ekonomska nesigurnost, ratovi u njenom susedstvu i ubrzane kulturne promene stvorili su osećaj da poznati svet nestaje. Ljudi sve češće traže jednostavne odgovore na složena pitanja. A kada društvo nema jasnu predstavu o svojoj budućnosti, veoma lako počinje da brani idealizovanu sliku svoje prošlosti. Upravo tada kulturni simboli dobijaju mnogo veće značenje nego što ga sami po sebi imaju. Marama prestaje da bude samo verski ili lični izraz. Za jedne postaje simbol slobode veroispovesti, za druge simbol potčinjenosti žene, a za treće znak kulturne promene koju ne razumeju ili ne prihvataju.
I tako jedna žena, koju možda niko nije pitao šta sama želi, postaje predmet političke rasprave čitavog kontinenta. Međutim, moramo postaviti i drugo pitanje. Da li žena zaista slobodno bira svoju odeću? Ili je pod pritiskom porodice, zajednice, tradicije ili ideologije? To je legitimno pitanje, ali odgovor ne možemo znati samo na osnovu njenog izgleda. Neke žene nose hidžab iz ličnog verskog uverenja, druge mogu biti izložene pritiscima, a neke ga odbacuju upravo zato što žele slobodu odlučivanja. Ako govorimo o zaštiti žena, onda njihova sloboda mora biti u središtu rasprave. Ne možemo govoriti o oslobađanju žene, a istovremeno ignorisati njenu volju. Nijedna žena ne sme biti prisiljena da nosi maramu. Ali slobodno društvo mora ozbiljno razmisliti i o tome kada država sme da joj zabrani da je nosi.
U tome se nalazi jedan od najvećih psiholoških paradoksa savremene Evrope. Kontinent koji se ponosi individualnim slobodama suočava se sa pitanjem koliko različitosti može da prihvati, a da pritom ne izgubi zajednička pravila.
I tu dolazimo do Amerike. Sjedinjene Američke Države nastale su na ideji da ljudi različitih verskih, kulturnih i nacionalnih identiteta mogu pripadati istoj političkoj zajednici. Američki model nije savršen i ni američko društvo nije oslobođeno diskriminacije, društvenih sukoba ili verskih napetosti. Ali jedna njegova temeljna ideja zaslužuje pažnju: država ne mora da određuje kakva uverenja građanin treba da ima da bi od njega zahtevala poštovanje zajedničkog zakona.
U Americi verska sloboda nije zamišljena samo kao pravo većine da zadrži svoje običaje, već i kao zaštita pojedinca čija se uverenja razlikuju od većinskih. To je važna razlika između države koja pokušava da upravlja identitetima i države koja postavlja pravila zajedničkog života. Snažna država ne mora da kontroliše savest svojih građana. Ona mora da obezbedi da niko svoju savest ne može nametati drugima silom. To ne znači da država treba da odustane od bezbednosti, identifikacije lica u situacijama kada je ona zakonski neophodna, zaštite dece, ravnopravnosti žena ili obaveznog obrazovanja. Naprotiv. Pravila moraju biti jasna, obrazložena i jednako primenjena na sve. Ali postoji velika razlika između pravila koje je zasnovano na konkretnoj bezbednosnoj potrebi i pravila koje nastaje zato što većini smeta određena verska zajednica. Ako je za određenu proceduru potrebno pokazati lice, zahtev mora važiti za sve. Ako je zabranjena prisila nad ženama, zabrana mora važiti bez obzira na kulturu ili religiju. Ako dete ima pravo na obrazovanje, nijedna tradicija ne sme to pravo da mu oduzme. Ne treba nam država koja se plaši različitosti. Potrebna nam je država koja zna da zaštiti univerzalna prava. Sa stanovišta globalne psihologije, problem nastaje kada se nejasna društvena pravila pretvore u stalne kulturne sukobe. Kada se o integraciji govori samo u trenucima krize. Kada se migranti posmatraju kao jedinstvena grupa, iako imaju različite jezike, obrazovanje, uverenja, generacijska iskustva i odnose prema religiji. Tada nastaje začarani krug. Jedan deo društva oseća da njegova kultura nestaje. Drugi oseća da nikada neće biti prihvaćen. Politička retorika postaje oštrija, raste međusobno nepoverenje, a svaki pojedinačni incident počinje da se tumači kao dokaz karaktera čitave zajednice.
Takva klima ne doprinosi ni bezbednosti ni integraciji. Ali ni integracija ne sme biti jednostrani proces u kojem se samo država prilagođava. On aj ko želi da živi u određenoj zemlji mora prihvatiti njen pravni poredak, osnovne građanske obaveze, prava drugih ljudi i demokratske institucije. Isto tako, država mora poštovati građane i stanovnike koji te obaveze ispunjavaju, bez obzira na njihovu veroispovest.
Integracija nije brisanje porekla. Integracija je sposobnost različitih ljudi da žive unutar zajedničkog sistema prava i odgovornosti.
U svojoj praksi često primećujem koliko su ljudska ponašanja povezana sa okruženjem u kojem nastaju. Čovek ne reaguje samo na zakon. Reaguje na očekivanja, osećaj pripadnosti, društvene poruke, strah od odbacivanja i poverenje u institucije. Kada sistem šalje jasne i dosledne poruke, pojedinci lakše razumeju šta se od njih očekuje. Kada društvo istovremeno govori o slobodi i demonstrira nepoverenje prema čitavim zajednicama, poruke postaju protivrečne.
A protivrečne poruke stvaraju otpor. Zato nije dovoljno govoriti samo o tome šta muslimani u Evropi treba da promene. Potrebno je govoriti i o tome kakvu Evropu njeni građani žele da izgrade. Da li želimo kontinent u kojem se društvena stabilnost održava stalnim pronalaženjem novih kulturnih neprijatelja? Ili kontinent koji ume da postavi granice bez ponižavanja ljudi?
I upravo ovde bih evropskim liderima postavio jedno jednostavno pitanje: ako evropske vrednosti predstavljaju sloboda, dostojanstvo, jednakost i vladavina prava, zašto se te vrednosti tako često objašnjavaju kroz zabrane, a toliko retko kroz njihovu svakodnevnu doslednu primenu? Sloboda nije samo parola. Ona mora važiti i onda kada nam se ne dopada način na koji je drugi koriste, sve dok time ne ugrožavaju prava drugih. Američko iskustvo pokazuje jedan mogući pravac razmišljanja. Politička zajednica može okupljati različite identitete bez zahteva da svi imaju istu religiju, poreklo ili kulturni izraz. To ne rešava automatski sve probleme, ali pomera raspravu sa pitanja ko pripada većini na pitanje koja prava i obaveze važe za sve. Evropa bi mogla više da razmišlja u tom pravcu. Ne tako što će kopirati Ameriku, već tako što će ojačati sopstvene institucije i jasnije definisati univerzalna pravila. Jer nijedno društvo ne može opstati ako ne zna šta štiti. Ali nijedno slobodno društvo ne ostaje slobodno ako zaštitu svojih vrednosti pretvori u opravdanje za kolektivnu sumnju. U konačnici, pitanje muslimanskih marama nije samo pitanje vere. To je i ogledalo evropske nesigurnosti, političke odgovornosti i sposobnosti da razlikujemo stvarne probleme od simboličkih sukoba. Prisiljavanje žena, verska netolerancija, ekstremizam i odbacivanje demokratskih pravila zahtevaju ozbiljan odgovor. Ali taj odgovor mora biti usmeren na konkretna ponašanja i povrede prava, a ne na pretpostavku da su milioni ljudi jednaki. Evropa neće sačuvati svoj identitet tako što će se plašiti tuđeg. Sačuvaće ga onda kada bude dovoljno sigurna u sopstvene vrednosti da ih primenjuje jednako na sve. I možda se upravo tu nalazi najveća pouka američke ideje slobode: nije snaga države u tome da svi misle isto, već u tome da različiti ljudi mogu živeti pod istim zakonima, bez straha da će zbog svog identiteta izgubiti dostojanstvo.
Jer pravi civilizacijski ispit ne počinje onda kada branimo slobodu ljudi koji misle kao mi.
Takva klima ne doprinosi ni bezbednosti ni integraciji. Ali ni integracija ne sme biti jednostrani proces u kojem se samo država prilagođava. On aj ko želi da živi u određenoj zemlji mora prihvatiti njen pravni poredak, osnovne građanske obaveze, prava drugih ljudi i demokratske institucije. Isto tako, država mora poštovati građane i stanovnike koji te obaveze ispunjavaju, bez obzira na njihovu veroispovest.
Integracija nije brisanje porekla. Integracija je sposobnost različitih ljudi da žive unutar zajedničkog sistema prava i odgovornosti.
U svojoj praksi često primećujem koliko su ljudska ponašanja povezana sa okruženjem u kojem nastaju. Čovek ne reaguje samo na zakon. Reaguje na očekivanja, osećaj pripadnosti, društvene poruke, strah od odbacivanja i poverenje u institucije. Kada sistem šalje jasne i dosledne poruke, pojedinci lakše razumeju šta se od njih očekuje. Kada društvo istovremeno govori o slobodi i demonstrira nepoverenje prema čitavim zajednicama, poruke postaju protivrečne.
A protivrečne poruke stvaraju otpor. Zato nije dovoljno govoriti samo o tome šta muslimani u Evropi treba da promene. Potrebno je govoriti i o tome kakvu Evropu njeni građani žele da izgrade. Da li želimo kontinent u kojem se društvena stabilnost održava stalnim pronalaženjem novih kulturnih neprijatelja? Ili kontinent koji ume da postavi granice bez ponižavanja ljudi?
I upravo ovde bih evropskim liderima postavio jedno jednostavno pitanje: ako evropske vrednosti predstavljaju sloboda, dostojanstvo, jednakost i vladavina prava, zašto se te vrednosti tako često objašnjavaju kroz zabrane, a toliko retko kroz njihovu svakodnevnu doslednu primenu? Sloboda nije samo parola. Ona mora važiti i onda kada nam se ne dopada način na koji je drugi koriste, sve dok time ne ugrožavaju prava drugih. Američko iskustvo pokazuje jedan mogući pravac razmišljanja. Politička zajednica može okupljati različite identitete bez zahteva da svi imaju istu religiju, poreklo ili kulturni izraz. To ne rešava automatski sve probleme, ali pomera raspravu sa pitanja ko pripada većini na pitanje koja prava i obaveze važe za sve. Evropa bi mogla više da razmišlja u tom pravcu. Ne tako što će kopirati Ameriku, već tako što će ojačati sopstvene institucije i jasnije definisati univerzalna pravila. Jer nijedno društvo ne može opstati ako ne zna šta štiti. Ali nijedno slobodno društvo ne ostaje slobodno ako zaštitu svojih vrednosti pretvori u opravdanje za kolektivnu sumnju. U konačnici, pitanje muslimanskih marama nije samo pitanje vere. To je i ogledalo evropske nesigurnosti, političke odgovornosti i sposobnosti da razlikujemo stvarne probleme od simboličkih sukoba. Prisiljavanje žena, verska netolerancija, ekstremizam i odbacivanje demokratskih pravila zahtevaju ozbiljan odgovor. Ali taj odgovor mora biti usmeren na konkretna ponašanja i povrede prava, a ne na pretpostavku da su milioni ljudi jednaki. Evropa neće sačuvati svoj identitet tako što će se plašiti tuđeg. Sačuvaće ga onda kada bude dovoljno sigurna u sopstvene vrednosti da ih primenjuje jednako na sve. I možda se upravo tu nalazi najveća pouka američke ideje slobode: nije snaga države u tome da svi misle isto, već u tome da različiti ljudi mogu živeti pod istim zakonima, bez straha da će zbog svog identiteta izgubiti dostojanstvo.
Jer pravi civilizacijski ispit ne počinje onda kada branimo slobodu ljudi koji misle kao mi.
Autor: Milan Krajnc:
