Autorski tekst Oleksandra Levčenka: Kognitivni rat- ouržje kojim Moskva menja tok evropske politike

Pre nekoliko meseci „Forin Polisi“ objavio je članak: „Ruski rat je takođe kognitivni rat“, u kojem se navodi da moderna agresija Kremlja ide daleko izvan tradicionalnog bojnog polja, gde Rusija sistematski vodi bitku za umove, utičući na razmišljanje, odluke i postupke i neprijatelja i saveznika. Ovaj kognitivni rat nije ograničen samo na dezinformacije ili propagandu; on prožima medije, diplomatiju, stručnu zajednicu, međunarodne konferencije i „mirovne inicijative“. Njegov cilj nije samo demoralisanje Ukrajine, već i slabljenje političke volje Zapada za delovanje, jače vezivanje uz sebe zemalja zavisnih od Moskve, prisiljavanje na sumnje, odlaganje odluka i traženje kompromisa pod uslovima Kremlja. Na pozadini produženog rata u Ukrajini, rastuće informacione buke, zamora u zapadnom društvu i političkih debata o granicama pomoći Kijevu, Kremlj je aktivirao nove oblike uticaja koji ne deluju na nivou činjenica, već razmišljanja, emocija i odluka. Rusija sve više ne napada samo fizički, već pokušava da natera neprijatelja da se zaustavi, okleva i izgubi volju za delovanje. U ovim uslovima, zapadni lideri i ruski saveznici suočavaju se sa neočiglednom, ali opasnom pretnjom: umesto direktnih pretnji ili ucena, Moskva nudi „razumne kompromise“, prenosi poruke o „potrebi za pregovorima“ i koristi međunarodne platforme, diplomatiju, medije i lojalne stručnjake za blagi, ali sistemski uticaj. Upravo u ovom okruženju, kognitivno ratovanje postaje ključno sredstvo kojim Rusija pokušava ne samo da održi Putina na vlasti, već i da preusmeri tok globalne konfrontacije u svoju korist bez ispaljenog metka.

Kognitivno ratovanje je nova vrsta sukoba u kojoj je glavni cilj uticati na razmišljanje, uverenja, odluke i postupke neprijatelja, primoravajući ga da deluje na način koji je koristan Rusiji. Kognitivno ratovanje oblikuje same temelje percepcije sveta, menjajući logiku kojom ljudi donose odluke. Rusija koristi ovu strategiju da bi postigla ciljeve koji nisu ostvarivi samo vojnom silom, i to uz minimalne troškove. Moderno rusko kognitivno ratovanje izraslo je iz sovjetskog koncepta „aktivnih mera“ – složenog sistema dezinformacija, subverzije, propagande i psihološkog uticaja, koji je KGB koristio širom sveta, uključujući čak i socijalističke zemlje. Danas su ove metode postale još moćnije zahvaljujući digitalnim tehnologijama, društvenim mrežama i trenutnom metodama širenja informacija. Kremlj je integrisao klasične tehnike psihološkog ratovanja sa sajber operacijama, informacionim napadima i manipulacijama u medijima, pa čak i u međunarodnim organizacijama. Ključni koncept ruskog kognitivnog ratovanja je „refleksivna kontrola“. To je sovjetska teorija prema kojoj se određena slika sveta nameće drugoj strani, a zatim ona samostalno dolazi do zaključaka potrebnih Kremlju. Umesto direktnog pritiska, radi se o manipulaciji informacijama, koja primorava drugu stranu da deluje naizgled u svom interesu, ali u stvarnosti korisno za Rusiju. Upravo tako je Kremlj delovao uoči aneksije Krima, rasplamsavanja sukoba u regionu Donbasa i mešanja u izbore i unutrašnje poslove drugih zemalja.

Rusija vodi kognitivni rat usmeren na promenu razmišljanja, ponašanja i odluka, sa ciljem ne fizičkog uništenja neprijatelja, već da ga natera da se sam preda, gubeći volju za delovanje. Kremlj koristi ovo sredstvo protiv Ukrajine, Zapada, svojih saveznika, pa čak i sopstvenog stanovništva. Ova strategija, koja uključuje lažne vesti, manipulaciju kontekstom, destruktivne narative, simulaciju „racionalnih“ odluka, kao i zastrašivanje, apatiju i iskrivljavanje stvarnosti. Ruski kognitivni rat je način da se druge države primoraju da zastanu, posumnjaju ili deluju na štetu sopstvenih interesa. Ruski kognitivni rat protiv Evrope počeo je čak i pre nego što je Putin došao na vlast; zapravo, on traje decenijama. Demonstriranje konvencionalne moći, nuklearnog oružja, flote i raketnih sistema je taktika koju su sovjetske vlasti često koristile u svojim strateškim porukama. Od 2000. godine, Kremlj uvodi nove oblike kontrole informacija. Do 2003. godine, Putin je uspostavio potpunu državnu kontrolu nad svim ruskim medijima. Kremlj je pojačao svoje spoljne napore u kognitivnom ratovanju nakon niza uglavnom mirnih protesta protiv korumpiranih režima u bivšim sovjetskim republikama. Želja ruskih suseda za transparentnijom vladom zapadnog tipa ugrozila je cilj Moskve da kontroliše ove države, a Putin je ovaj razvoj događaja video kao pretnju svom postojanju. Godinama je insistirao da Kremlj „mora učiniti sve što je potrebno da se osigura da se ništa slično nikada ne dogodi u Rusiji“, a Kremlj je pokrenuo niz informativnih operacija kako bi zaustavio i obnovio izgubljeni uticaj Rusije u Ukrajini i drugim bivšim sovjetskim republikama. Ruska Federacija je počela da širi narative separatizma u Ukrajini još 2004. godine. Deceniju kasnije, 2014. godine, ovi narativi su korišćeni kao osnova za hibridnu operaciju Rusije usmerenu na zauzimanje istočnih i južnih regiona Ukrajine, a kasnije – za invaziju punih razmera 2022. godine. Informaciona pozadina koju je Kremlj stvorio 2022-23. godine radi eskalacije tenzija uticala je na odluku Zapada da slabo pruži vojnu pomoć Ukrajini, što je dovelo do gubitka pozitivnih mogućnosti za Ukrajinu i sticanja prednosti na bojnom polju za Rusiju.

Rusija je „veoma vešta“ u ovoj oblasti zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu. Kremlj posebno efikasno radi na evropskom informacionom frontu: kroz proruske stranke i mreže uticaja na društvenim mrežama i skriveno finansiranje stranih medija. Zato borba protiv kognitivne agresije Rusije zahteva ne samo proveru činjenica, već i dubinsku analizu kanala uticaja i koordinaciju akcija između različitih država.

Ključna strategija ruskog kognitivnog ratovanja nije postizanje konkretne vojne pobede, već demoralisanje volje druge strane, a to se odnosi i na evropsku politiku prema Ukrajini i na domaće odluke pojedinačnih zemalja, posebno na Balkanu. Rusija koristi kognitivno ratovanje ne samo spolja već i iznutra kako bi sačuvala Putinovu moć i sakrila sopstvene slabosti: ekonomske probleme, tehnološku zaostalost ili unutrašnju destabilizaciju. Upotreba kognitivnog ratovanja unutar Rusije je često efikasnija od represije ili propagande. Na pozadini vojnih akcija protiv Ukrajine, mnoge zemlje često potcenjuju druge, nevidljive oblike agresije, ali kognitivno ratovanje je punopravni front koji zahteva zaštitu informacionog prostora, otpor psihološkom pritisku i izgradnju institucionalne odgovornosti.

Krajnji cilj ruskog kognitivnog ratovanja je da bi, kako bi postigla više, Ruskoj Federaciji bilo potrebno da drugi čine manje. Rusija bi vrlo lako mogla da izgubi ako kolektivni Zapad sistematski podrži Ukrajinu. Ukupne ekonomije zemalja Evropske unije i NATO-a su mnogostruko veće od ruske. Cilj Moskve je stoga bio da primora Sjedinjene Države da zaključe da je pobeda Rusije u Ukrajini neizbežna, ili čak u interesu Sjedinjenih Država, i da Vašington treba da se drži po strani. Rusija će imati veće šanse da potčini Ukrajinu ako Kremlj može da ubedi svet da prihvati lažnu tezu da je pobeda Rusije neizbežna i da je dalja zapadna pomoć Ukrajini uzaludna, i da Rusija jednostavno zaslužuje sopstvenu sferu uticaja.

Uprkos svojoj efikasnosti, rusko kognitivno ratovanje ima svoje granice. Moskva je ranjiva na realnosti koje potkopavaju narativ o moćnoj Rusiji i moćnom Putinu – jednu od glavnih slabosti Rusije koju druge strane ne koriste. Operacije često daju samo delimične rezultate, ponekad ne uspevaju ili se čak okreću protiv Kremlja. Mnoge zemlje postepeno uče da prepoznaju i suprotstavljaju se manipulacijama, razvijaju strategije informacione bezbednosti i jačaju sajber odbranu. Upravo zavisnost Kremlja od kognitivnog ratovanja čini ga ranjivim; ako društva u drugim zemljama odbace ruske narative, onda ova strategija gubi svoje značenje. Važno je ne igrati po pravilima Kremlja, ne samo da bi se opovrgle lažne tvrdnje, već i da se razumeju koje narative Kremlj pokušava da nametne i da se ne prihvate kao osnova za donošenje odluka. Najbolji način da se neutrališu ruski napori u kognitivnom ratovanju jeste da se oni razotkriju, da se radi na odbacivanju lažnih pretpostavki koje pokušavaju da stvore i da se fokusira na stvarni svet, umesto da se deluje u veštačkoj stvarnosti koju Moskva pokušava da stvori. Na primer, Moskva je poslednjih 100 godina sve vreme ponavljala da su Ukrajinci najbliži bratski narod Rusima među svim narodima. Ali čim je Kijev počeo da govori o svom putu ka Evropi, ruska propaganda je odmah počela da naziva Ukrajince nacistima. Po mišlenju Moskve, samo nacisti nisu mogli da shvate sreću dominacije Rusije nad njima. Stoga sada moramo biti posebno pažljivi prema srpskom narodu. Moskva sada naziva Srbe najbližim narodom, nadajući se da će se zauzvrat Srbija u svakom pogledu pridržavati stavova Rusije.

I čim neko u Beogradu želi politički da zaigra srpsko kolo, šta bi bilo prirodno, umesto ruske berjozke, odmah iz Moskve će doći pretnje i pokušaji za rušenje. Ovo je stara ruska politička pesma iz doba Staljina, koji je pokušao da uništi Tita i preuzme Jugoslaviju još u period 1948-49.

Ne zaboravite da je Staljin Putinov glavni politički idol.

Autor: Levčenko Oleksandar