Kontrast između američke debate i ruskog informacionog mraka

Oružane konflikte okončavaju dve stvari – slom volje i uništenje sposobnosti. Dosta je primera iz istorije kada volja nadjačava gubitak sposobnosti.

Ovo je posebno zanimljivo kada se analizira rat protiv Irana. Zanimljivost je da se olako ubacuju teze o „eskalacionoj zamci“. Opsežno se debatuje u samoj Americi i političkom Zapadu o ispravnosti ovog američkog rata. NATO saveznici sa pravom se izgovraju da je Iran izvan evro-atlantskog regiona. Amerika ne traži pomoć kako to ruska propaganda predstavlja već traže minolovce i solidarnost. Iran je, kao nekad Gadafi u Suecu, posejao mine u Hormuzu. Ovaj tesnac koriste svi.

Gorljiva debata se pokrenula o skoku cena nafte. Kao da skok cene nafte treba da bude bezbednosni štit za Iran. Energetska ucena nije dala rezultate ni kada je u pitanju Rusija. Berzanska roba je osetljiva na indeks geopolitičkog rizika i ovo nije ništa novo u istoriji. Tokom Šestodnevnog rata cene nafte su skočile skoro tri puta. Cene energenata se stavljaju u direktan odnos sa napadom i to sa pravom. Mnogo veća cena je Iran naoružan nuklearnim oružjem nego cena nafte na tržištu. Ova država poseduje ideološku motivaciju, sposobnosti raketa i samo je nedostajala nuklearna bomba. Kolika bi onda bila cena energenata i šta je garancija da nuklearno naoružani Iran ne bi još lakše zatvarao Hormuz u dogovoru sa Rusijom i Kinom. Izrael vodi egzistencijalni rat i nije dužan da se pravda za sve pobijene i otete građane 7.oktobra i svih prethodnih decenija. Izrael je jedina funkcionalna demokratija Bliskog Istoka. I tamo kao u Americi nema cenzure po pitanju javne kritike poteza vlasti. Veoma važno opažanje-javna reč ne utiče na borbene sposobnosti Izraela. Zapitajmo se kako bi danas izgledao svet da je Rusija doživela sudbinu Irana u svom pohodu na nuklearno oružje. Da su Amerikanci bombardovali ruski nuklearni program danas bi svet i Rusija bili daleko bolje mesto za život.

Američka stručna, politička i medijska javnost do tančina preispituje motive, efekte i posledice američkog napada na Iran. Predsedniku Trampu se zamera sasvim otvoreno i bučno. Direktor nacionalnog centra za borbu protiv terorizma ne samo da je podneo ostavku već je i javno objavio profesionalne razloge za to. Kent je izneo stav koji u potpunosti osporava odluku Trampove administracije i osporio bezbednosnu procenu da je Iran trenutna pretnja za SAD. Kentovu objavu na X videlo je više od 10 miliona korisnika. Njegova ostavka je pokrenula novi talas debate u američkom društvu, neki ruski „Kent“ bi vežbao da leti kroz prozor. Potpuna otvorenost američkog društva pogoduje žestokoj javnoj debati. Iznose se stavovi za i protiv napada na Iran. Republikanci poput senatora Lindsija Grama objavljuju da je Tramp sprečio nuklearni rat u zadnji čas. Da li se ovolika buka odražava na vojne operacije SAD? U velikoj meri ne, ali će se odraziti na rejting kada dođu međuizbori – midterms.

Sa jedne druge strane zemljine lopte Rusija vodi rat protiv Ukrajine za sopstveni opstanak. Rusija od početka agresije na Ukrajinu zavodi rigorozan režim poželjnih termina u javnom i privatnom govoru kada je reč o napadu na Ukrajinu. Termin „specijalna vojna operacija“ krivičnim zakonikom Rusije uveden je kao jedini poželjan, reč rat se ne može koristiti jer se u Rusiji za to ide u zatvor. Do sada je utamničen veliki broj novinara, medijskih komentatora, aktivista i građana koji su izrazili svoje protivljenje ratu protiv Ukrajine. Bilo kakva kritika na račun neuspeha ruske vojske smatra se podrivanjem bezbednosti zemlje. Ruska vojska i Putin ne mogu biti predmet javne kritike i debate. Niko ne pita javno za razloge i ciljeve rata , i zašto je više od milion Rusa nastradalo u borbama. Ne postoje „ruski“ Noam Čomski i Taker Karlson. Isto tako svi oni koji predlažu Ukrajini da položi oružje to danas ne predlažu Iranu. I ne treba zaboraviti anti-semite poput Frančeske Albaneze koja kamuflirana u institucije UN širi Hamasovu terorističku propagandu. Kada je režim u Teheranu za mesec dana ubio 30.000 svojih građana nisu se javili cirkusanti poput Grete Tunberg da izraze svoju zabrinutost i povedu proteste protiv Pazdarana.

Iznete komparacije predstavljaju dve strane različitih vrednosnih polova. Otvorenost i sloboda u kritici je ono što Ameriku čini supersilom. Kada je 13 kolonoija 1776. godine proglasilo ocepljenje od Britanske Imperije Amerika je trasirala recept za uspešnost nacije. Samo Amerika je mogla da pobedi Hladni rat u uslovima Vijetnamskog rata, naftne krize, rasnih i građanskih previranja. Rusija nije preživela trku u naoružanju i afganistansku kampanju. Kinu je i sopstveni građanski rat uhvatio na spavanju. Ruski predsednik Putin je celu Rusiju uvukao u ratnu katastrofu a rusko društvo u informacioni mrak. Jedini preostali ruski brend Telegram aplikacija suočila se sa zabranom u svojoj matičnoj državi. Iz priloženog vidimo kako ozbiljne države vode rat a kako izgledaju nuklearne diktature koje se najbolje junače na domaćem terenu. Američkoj vojsci ne smeta buka javnosti. Ni jedna američka intervencija nije prošla bez kritika domaće i savezničke javnosti. To je kvalitet i snaga. Odluke, a naročito vojne operacije moraju biti pod kontrolom i udarom kritike. Sve to obilato koriste američki neprijatelji koji zloupotrebom slobode govora plasiraju svoju propagandu kroz operacija uticaja.