U javnoj cirkulaciji sve više se spominje da je administracija predsednika Trampa predstavila iranskom rukovodstvu listu od 15 rigoroznih uslova čije je ispunjenje neophodno za trajno okončanje ratnih dejstava, što predstavlja direktno usklađivanje sa bezbednosnim prioritetima Sjedinjenih Država i Izraela.
Ipak, dok svet iščekuje ishod ovih pregovora, unutar izraelskih bezbednosnih krugova raste zabrinutost da bi Bela kuća mogla insistirati na hitnom, jednomesečnom prekidu vatre i postizanju „načelnog sporazuma“ pre nego što svi ključni zahtevi budu sprovedeni u delo. Strahuje se da bi ovakav ishitren pristup mogao omogućiti Iranu da zadrži stratešku prednost i napusti pregovarački sto u trenutku kada dobije željene ustupke. U Jerusalimu se pribojavaju da bi mir pre ostvarenja vojnih i bezbednosnih ciljeva zapravo bio politički poklon za rukovodstvo u Teheranu. Opstanak režima Islamske revolucije značio bi politički trijumf za Teheran, dok bi za administraciju Donalda Trampa ovo bio vojno dobijena bitka, a izgubljen rat. Iran je ušao u režim otpora kao vojne strategije svojstvene gerilcima, pobunjenicima i generalno asimetričnim sukobima. U takvom delovanju svaki dan opstanka na vlasti za Teheran je jedna mala pobeda.
U centru američkih zahteva nalazi se potpuno i neopozivo demontiranje nuklearnog programa Islamske Republike. Vašington zahteva da Iran zauvek odustane od težnje ka nuklearnom oružju, što podrazumeva potpunu zabranu obogaćivanja uranijuma na iranskoj teritoriji i hitan prenos oko 450 kilograma uranijuma obogaćenog do nivoa od 60% pod direktnu nadležnost Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Plan takođe predviđa potpuno zatvaranje i demontiranje ključnih nuklearnih postrojenja u Natancu, Isfahanu i Fordou, uz obezbeđivanje apsolutnog pristupa i nadzora međunarodnim inspektorima kako bi se osigurala trajna transparentnost procesa.
Pored nuklearnog razoružanja, Bela kuća insistira na korenitoj promeni iranske regionalne politike, što uključuje potpuno napuštanje strategije delovanja preko posredničkih organizacija i hitnu obustavu svakog vida finansiranja ili naoružavanja takvih grupa. Od Teherana se zahteva i čvrsta garancija da će Ormuski moreuz ostati trajno otvoren za međunarodni saobraćaj, uz stroga ograničenja u pogledu dometa i količine balističkih raketa, koje bi u budućnosti smele da služe isključivo u svrhe samoodbrane. Svi ovi zahtevi podležu strogom nadzoru akreditovanih posmatrača, a što je malo verovatno da će na to Teheran pristati. Sa druge strane odsustvo nadzora u Iranu dovelo je do tridesetogodišnjeg tajnog rada na pripremi za ovaj sukob koji danas vidimo. Rizik da Iran upotrebi ono što se zove "prljava" bomba nije prestao.
Zauzvrat, ukoliko bi Iran pristao na ovih 15 uslova, američka administracija nudi paket mera koji bi mogao transformisati iransku ekonomiju, uključujući potpuno ukidanje svih sankcija i američku podršku razvoju civilnog nuklearnog programa u elektrani Bušer. Posebno važna stavka u pregovorima je i predloženo uklanjanje „snapback“ mehanizma, koji je do sada omogućavao automatsko vraćanje sankcija u slučaju kršenja ranijih dogovora. Upravo ova tačka izaziva najveću podozrivost saveznika, koji upozoravaju da bi bez ovog mehanizma prinude Iran mogao iskoristiti ekonomsko olakšanje za obnovu svojih vojnih kapaciteta, ostavljajući region u stanju trajne nestabilnosti ukoliko se dogovor ne sprovede do najsitnijih detalja.
