Trideset sedam godina je prošlo od noći kada su tenkovi na pekinškom Trgu nebeskog mira ućutkali glas generacije koja je sanjala drugačiju Kinu.
Ipak, kako vreme prolazi, jaz između zvaničnog ćutanja Pekinga i glasnog sećanja ostatka sveta ne postaje manji, već dobija na težini. Povodom ove tužne godišnjice, američki državni sekretar Marko Rubio uputio je poruku koja prevazilazi okvire klasične protokolarne note. Njegov ton je direktan i pogađa u samu srž sukoba između državnog aparata koji želi zaborav i pojedinaca koji zahtevaju istinu.
„Nikakva količina cenzure ne može izbrisati prošlost. Oni koji su se žrtvovali da bi odbranili svoja neotuđiva prava na slobodno izražavanje i mirno okupljanje biće opravdani jednog dana“, poručio je šef američke diplomatije.
Sukob istorijskog sećanja i digitalnog mraka
Ono što ovu poruku čini posebno oštrom jeste direktno ukazivanje na kinesku mašineriju zaborava. U modernoj Kini, 4. jun je praktično izbrisan iz kalendara, a na tamošnjem internetu blokirane su reči, šifre, pa čak i vizuelni simboli poput upaljenih sveća koji bi mogli da asociraju na 1989. godinu. Nasuprot tom nametnutom mraku, američki državni sekretar postavlja tezu da istorijska istina ima sopstveni vek trajanja koji je nemoguće skratiti državnim algoritmima.
Rubio je podsetio svetsku javnost da događaji na Tjenanmenu nisu bili samo izolovani studentski bunt, već masovni pokret u kojem su rame uz rame sa omladinom stajali radnici i obični građani. Njihovi zahtevi bili su univerzalni i ticali su se osnovnih ljudskih potreba – tražile su se korenite demokratske reforme, pravo na slobodu govora i, što se u zvaničnim narativima često prećutkuje, jasna odgovornost vlasti i borba protiv korupcije. Umesto dijaloga sa sopstvenim narodom koji je demonstrirao mirno, Komunistička partija Kine izabrala je najbrutalniji odgovor i poslala vojsku na ulice glavnog grada.Istorijski zapisi navode da je tri meseca trajalo pregovaranje između vrha KP Kine i Narodnooslobodilačke armije koja nije bila spremna da interveniše. Usled velike krize dovedeni su garnizoni iz drugih krajeva Kine uz zabranu da vojnici podižu cerade na kamionima i uspostavljaju kontakt sa građanima u Pekingu. Na samom Trgu Tjenanmen u Pekingu, sredinom maja 1989. godine, intenzitet demonstracija dostigao je vrhunac kada se na trgu i okolnim ulicama odjednom našlo oko milion ljudi. Ovaj broj je drastično porastao nakon što su studenti stupili u štrajk glađu, što je izazvalo masovni talas solidarnosti među običnim građanima, radnicima, intelektualcima, pa čak i pojedinim pripadnicima državne administracije koji su javno podržali njihove zahteve.
Pokret je imao dubok odjek i van prestonice, pa su se protesti brzo proširili na oko 400 kineskih gradova, uključujući velike ekonomske i kulturne centre poput Šangaja, Čengdua i Guangdžoua. Zbog toga se procenjuje da su na nivou cele države milioni građana uzeli aktivno učešće u demonstracijama tokom tih nekoliko nedelja, zahtevajući korenite političke i ekonomske reforme.
Kada je kineska vojska u noći između 3. i 4. juna dobila naređenje da nasilno raščisti prostor, na samom trgu je ostalo nekoliko hiljada najodlučnijih demonstranata, dok su stotine hiljada građana na prilaznim saobraćajnicama telima pokušavale da blokiraju napredovanje tenkova i oklopnih vozila.
Vašington dosledno insisitira na godišnjici
Insistiranje Vašingtona na ovoj temi i nakon skoro četiri decenije šalje jasnu poruku da žrtve iz 1989. godine nisu pale u ime trenutnih geopolitičkih igara, već u odbrani prirodnih prava koja pripadaju svakom čoveku. Sećanje na njihove živote i odavanje počasti njihovom nasleđu predstavlja moralni dug društvima koja počivaju na slobodi izražavanja i okupljanja.
Dok Kina nastavlja svoj impresivan ekonomski i tehnološki uspon, Tjenanmen ostaje njena najveća unutrašnja moralna rana. Ovogodišnje saopštenje američkog državnog sekretara zapravo podseća svet da se progres jedne države ne može meriti isključivo ekonomskim parametrima ako je on izgrađen na temeljima prećutanog nasilja. Na kraju, obeležavanje ove godišnjice ponovo postavlja ključno pitanje – može li se jedna globalna velika sila smatrati istinski stabilnom i snažnom sve dok se panično plaši sopstvene prošlosti.Dvanaest godina od navedenih događaja Kina je postala član Svetske trgovinske organizacije i danas je globalno porizvodno čvorište.
