Esej Majlsa Jua, nekadašnjeg glavnog savetnika za Kinu u Stejt departmentu, otvara jedno od najosetljivijih geopolitičkih pitanja današnjice — nespremnost zapadnih država na potencijalni, iznenadni slom Komunističke partije Kine (KPK).
Dok većina međunarodnih aktera tretira vladavinu u Pekingu kao trajnu i nepromenljivu realnost, istorijsko iskustvo iz 1989. i 1991. godine pokazuje da se autoritarni režimi retko raspadaju postepeno. Oni najčešće implodiraju preko noći, usled naglog sloma unutrašnje legitimnosti i akumuliranih strukturnih slabosti, ostavljajući međunarodnu zajednicu u potpunom strategijskom zatečenju.
Rizici takvog scenarija u slučaju Kine znatno prevazilaze izazove viđene tokom raspada Sovjetskog Saveza. Vakuum vlasti u Pekingu otvorio bi pitanje komande nad masovnim nuklearnim arsenalom, stabilnosti Narodnooslobodilačke armije (PLA), paralize globalnog finansijskog sistema i grabeža nad državnom imovinom vrednom bilione dolara od strane lokalnih aktera. Istovremeno, odsustvo centralnog aparata prinude rasplamsalo bi etničke konflikte u Sinđijangu i Tibetu. Ju s pravom pravi razliku između Poljske i Čehoslovačke, koje su imale spremne disidentske strukture i planove tranzicije, i Rusije, gde je odsustvo pripremljene alternative porodilo oligarhijski haos i trajni autoritarizam.
Juova preporuka ne predstavlja doktrinu nasilne promene režima, već apel za urgentno strategijsko planiranje vanrednih situacija (contingency planning). To podrazumeva uspostavljanje stalnog međuagencijskog mehanizma u Vašingtonu, diskretnu koordinaciju sa saveznicima i kineskom demokratskom dijasporom, kao i unapred pripremljene protokole za osiguranje nuklearnih glava, rekonstrukciju bankarskog sektora i ustavne procese. Slobodni svet u ovom trenutku nije spreman za ovakav razvoj događaja, primarno zbog straha da bi sama debata o tome bila protumačena kao provokacija Pekinga — uprkos tome što istorija uči da je odsustvo plana za imploziju nedemokratskog sistema najveći bezbednosni rizik.
