Eksplicitno izjednačavanje upozorenja o egzistencijalnim rizicima veštačke inteligencije sa narativima o klimatskim promenama u objavi predsednika Donalda Trampa razotkriva duboko osmišljenu politizaciju tehnološke regulacije.
Karakterisanjem apokaliptičnih predviđanja o napadima robota i slomu društva kao još jedne prevare proizašle iz istih krugova koji insistiraju na klimatskim restrikcijama, Bela kuća vrši kognitivno preuokviravanje bezbednosnih debata u vezi sa naprednim modelima.
Cilj ove retoričke konvergencije jeste potpuna delegitimizacija preventivnih regulatornih ograda (guardrails), pri čemu se pokušaji uspostavljanja etičkih ili bezbednosnih standarda prikazuju kao ideološki motivisano usporavanje američkog privrednog i tehnološkog rasta.
U geopolitičkoj dimenziji, poruka „ko pobedi u AI, POBEĐUJE“ pretvara trku u razvoju veštačke inteligencije u beskompromisnu borbu sa nultim zbirom, gde je primarni protivnik Narodna Republika Kina.
Trampovo poređenje razmera ove tehnološke revolucije sa industrijskom revolucijom i pronalaskom interneta funkcioniše kao strategijsko opravdanje za uklanjanje svih birokratskih prepreka i masovnu alokaciju energetskih i infrastrukturalnih resursa.
U toj računici, bilo kakvo oklevanje ili nametanje bezbednosnih evaluacija pre lansiranja novih modela posmatra se kao direktno prepuštanje tehnološkog primata Pekingu, što odbranu tehnološkog vođstva SAD uzdiže na nivo ključnog imperativa nacionalne bezbednosti.
Suštinski zaokret u modelu upravljanja ogleda se u svesnom premeštanju nadzora sa specijalizovanih regulatornih tela i naučnih instituta na organe za sprovođenje zakona, pre svega Ministarstvo pravde (Department of Justice).
Umesto preventivne kontrole i restrikcija nad samim razvojem algoritama, nova doktrina predviđa isključivo reaktivno delovanje policijsko-pravosudnog aparata ukoliko dođe do konkretnog kršenja zakona ili zloupotreba.
Ovakvim pristupom, administracija širom otvara vrata deregulaciji sektora, utvrđujući novu koncepciju u kojoj se super-inteligencija (SI) tretira kao nezaustavljivi instrument državne moći i ekonomske ekspanzije koji se ne sme sputavati dok god služi nacionalnim interesima.
Cilj ove retoričke konvergencije jeste potpuna delegitimizacija preventivnih regulatornih ograda (guardrails), pri čemu se pokušaji uspostavljanja etičkih ili bezbednosnih standarda prikazuju kao ideološki motivisano usporavanje američkog privrednog i tehnološkog rasta.
U geopolitičkoj dimenziji, poruka „ko pobedi u AI, POBEĐUJE“ pretvara trku u razvoju veštačke inteligencije u beskompromisnu borbu sa nultim zbirom, gde je primarni protivnik Narodna Republika Kina.
Trampovo poređenje razmera ove tehnološke revolucije sa industrijskom revolucijom i pronalaskom interneta funkcioniše kao strategijsko opravdanje za uklanjanje svih birokratskih prepreka i masovnu alokaciju energetskih i infrastrukturalnih resursa.
U toj računici, bilo kakvo oklevanje ili nametanje bezbednosnih evaluacija pre lansiranja novih modela posmatra se kao direktno prepuštanje tehnološkog primata Pekingu, što odbranu tehnološkog vođstva SAD uzdiže na nivo ključnog imperativa nacionalne bezbednosti.
Suštinski zaokret u modelu upravljanja ogleda se u svesnom premeštanju nadzora sa specijalizovanih regulatornih tela i naučnih instituta na organe za sprovođenje zakona, pre svega Ministarstvo pravde (Department of Justice).
Umesto preventivne kontrole i restrikcija nad samim razvojem algoritama, nova doktrina predviđa isključivo reaktivno delovanje policijsko-pravosudnog aparata ukoliko dođe do konkretnog kršenja zakona ili zloupotreba.
Ovakvim pristupom, administracija širom otvara vrata deregulaciji sektora, utvrđujući novu koncepciju u kojoj se super-inteligencija (SI) tretira kao nezaustavljivi instrument državne moći i ekonomske ekspanzije koji se ne sme sputavati dok god služi nacionalnim interesima.
