Ovih dana Tviterom u Srbiji kruži zanimljiv odlomak iz knjige "Zavera magaraca" ( La congiura dei Somari) najpoznatijeg italijanskog virusologa Roberta Burionija. U svetlu situacije u svetu, ali i našoj zemlji, izabrani tekst ima snažno značenje.
Pre nego što ga prenesemo, hajde da se upoznamo sa likom i delom samog Roberta Burionija. Ovaj 58-godišnjak je jedan od najutacijanijih italijanskih doktora, profesor mikrobiologije i virusologije na Univerzitetu Vita-Salute San Raffaele u Milanu, novelista i pisac.
On je vrlo glasan protivnik antivakserskog pokreta, a prošle godine izjavio je da primećuje da je ovaj pokret gotovo izumreo u Italiji. Zbog svoje borbe za vakcinaciju tokom karijere dobijao je čak i pretnje smrću, kao i njegova ćerka.
"Ne smeta mi da budem grub sa onima koji pet minuta provedu na Guglu i žele da me nauče o virusologiji koju sam proučavao 35 godina. Nauka nije demokratska", rekao je on svojevremeno, a upravo na temelju takvog stava i počiva i njegov tekst koji je sada postao popularan na društvenim mrežama.
Pročitajte... pic.twitter.com/zuhwIk5l8Q
— B_Lion (@JurajaHip) 05. април 2021.
Prenosimo nekoliko redova iz njegove knjige "Zavera magaraca" koja je objavljena 2017. godine, a kojima je Burioni pokušao da objasni zbog čega nema mesta za slobodu mišljenja kada je reč o zdravlju.
"Nauka nije demokratska.
O brzini svetlosti ne odlučuje se podizanjem ruku, kao što je rekao Pijero Anđela, kome toliko dugujemo. Gvozdena kugla bačena u more uvek bi potonula, čak i ako bi se narodnim referendumom utvrdilo da je specifična težina gvožđa manja od težine vode.
Naravno, mogli biste i gvožđe da naterate da pluta: ali moraćete da naučite da ga topite, obrađujete, zavarujete u pravom položaju naznačenom u projektu broda. A da biste uspešno obavili samo jedan od ovih zadataka, prvo treba da shvatite da ne znate kako to da uradite, a zatim da – kako biste to naučili, morali biste da proučite, ili, još bolje, pronađete nekog iskusnijeg od vas da vas tome nauči.
U stvarnom životu postoje ljudi koji to rade. Učitelj koji u ovom trenutku vodi ruku mog deteta ka prvim slovima, zavarivač koji šegrtu objašnjava kako da drži opasnu alatku u ruci, zidar koji novopridošlom mladiću pokazuje kako treba rasporediti cigle u prvim redovima. Zajedno sa onima koji predaju postoje ljudi koji uče: ljudi koji shvataju da znaju manje i sa poniznošću uče od onih koji znaju, a vremenom, žrtvom i praksom se toliko usavršavaju da i sami postaju učitelji.
Zahvaljujući hiljadama ovih ljudi, zauzetih predavanjem i učenjem, to gvožđe koje bi potonulo u vodu postaje veličanstveni brod koji vas u potpunoj sigurnosti vodi na krstarenje Mediteranom.
Fejsbuk i Tviter dali su reč svima, a neki su ovu priliku shvatili kao imperativnu dužnost da razgovaraju o stvarima koje ne znaju i uporno to rade, ne sluteći da ako je tačno da svako može da kaže svoje mišljenje koju muziku voli ili o boji pseće dlake koja mu se najviše sviđa, kada su u pitanju naučni argumenti – mišljenja nekoga ko ne zna baš ništa o nauci su arogantni, dok su oni koji misle da to mogu razumeti posle četvrt sata na Guglu, primer poniznosti.
Osećaju bes, ali to je bes Kalibana, koji, kada se pogledao u ogledalu – video je da mu je ogledalo uzvratilo jezivom ružnoćom. Budući da je svet ogledalo koje ne žele da vide, utočište od sveta nalaze na internetu, prostoru gde je svako od nas samo blic svetlosti, koji se u deliću sekunde prenosi iz jednog univerzuma u drugi, koji mogu da poprime oblik koji žele…
Možete ih naći, ove Magarce, kako govore o bilo kojoj grani ljudskog znanja, ali posebno o zemljotresima, meteorologiji, lečenju karcionoma i – naravno – vakcinama.
Svaki od njih kaže potpuno suprotno od onoga što nauka kaže i svaki od njih oseća se kao novi Galileo Galilej.
Ali nije dovoljno reći suprotno od onoga što svi kažu da biste bili Galileo.
Takođe moramo biti u pravu".
