"Oženio sam se pre 12 godina, hvala Bogu još sam u braku. Bolju ženu nisam mogao da odaberem i ako mene pitate, svima bih savetovao brak. Ali, posle iskustva koje sam doživeo, ne bih i venčanje", napisao je svojevremeno Milutin iz Čačka na jednom srpskom forumu, gde je opisao kakva neprijatna iznenađenja su njegova supruga i on doživeli nakon svadbe.
"Svadba je bila za 300 zvanica i žena i ja imamo dosta prijatelja i rodbine, pa jednostavno nismo mogli da smanjimo broj. Pare smo pozajmili, računajući da ćemo ih vratiti posle venčanja, jer smo većini makar onim najbližim, poručili da bi nam više značile pare od poklona", napisao je mladoženja iz Čačka pa nastavio: "Sve je bilo super, bilo je veselo, igralo se do jedan posle ponoći. Kasnije smo, kako je to običaj, žena i ja otvarali poklone, a pare iz označenih koverti stavljali smo na gomilu. Znao sam da će biti nekih nepotpisanih poklona i koverti, uvek se desi da se zaboravi čestitka u poslednjem trenutku. Ali rekoh da ih ne mešam sa drugima, lakše ću onda “provaliti” šta je od koga i kome da se zahvalim na pravi način. Da ne bude zovem Đoleta da mu kažem 'hvala na tosteru', a on čovek uzeo televizor. Nije u redu".
Među poklonima bilo je i praznih koverti. Takvih darova nažalost neretko bude na svadbama. Naveo je i primer druga iz vojske koji nije imao novac, ali se potpisao na koverti i naveo zanimljivu poruku, što je bilo prilično fer od njega.
"Otvaramo mi tako te koverte, a ljudi su davali koliko je ko imao – 20, 30, 50, 100 evra… Svako prema svojim mogućnostima. Dobar drug iz vojske, a za koga sam znao da je u finansijskim problemima, napravio je foru, pa je u kovertu stavio papirić na kome piše: 'Dođem ti 50 evra'. I stvarno mi je posle pola godine dao pare. Ali, da se vratim. Uzimam ja tako jednu belu kovertu, znate one 'pljosnate' kao za račune, i vidim da je tanka… Otvorim, a unutra ništa. Pa to se stvarno dešava, pomislim. Pitam ženu da li možda zna ko bi mogao to da bude, ona kaže da ne zna. Stvarno su nam svi gosti bili vrlo bliski. Ako nije familija, onda su prijatelji iz detinjstva. Bilo je tu njenih drugarica i mojih drugova koji su poveli momke i devojke, a koje ne poznajemo, ali oni i nisu davali pokone. Dakle, blizak krug od 300 ljudi, a među njima 'korov'… Pa, da li je moguće?", nije mogao da sakrije šok.
Foto: Pixabay.com
Milutin i njegova supruga pretpostavljali su da se radi o daljem rođaku.
"Znam ja Srbe u dušu, pa i ja sam Srbin, mene su našli”, pomislim i krenem da zovem redom telefonom one koji se nisu potpisali na poklon. Jedan rođak, drugi rođak, tetka sa tatine strane, ujak sa mamine i tako redom. Lepo ja sve pitam da li im je bilo lepo, zahvalim se na poklonu, pa kažem: 'Jao, pobrkale nam se čestitke, baš me sramota, ne znam na čemu da se zahvalim…'. I onda oni kažu – te pekač, pa 50 evra, set posuđa, i tako… Krug se suzio, svi od rodbine su nešto dali. Ostalo mi samo nekoliko prijatelja. Neke dve njene drugarice i moja tri drugara, od kojih sam sa jednim zaista odrastao. Išli zajedno u vrtić, školu, živi u mojoj ulici, druga kuća od mojih roditelja… Posle srednje je otišao u Ameriku, bio tamo nekih desetak godina, pa kako nije bilo posla, vratio se i sad je opet kod svojih. Rekoh, daj i njega da prebrinem, ubeđen da nije on prevarant.
Pozovem ga, pa opet odglumim sve po redu – kako me je sramota, eto zovem da se zahvalim, a ne znam na čemu, i tako dalje, kad ono tajac. Ćuti on s druge strane telefona. Rekoh (neću ime da mu kažem, da ga dalje ne brukam): 'Što ćutiš, šta je bilo?' I tu on počne nešto da 'maže'. Te izgubila mu se čestitka, te je stavio 200 evra, te je ostavio pare da njegovi daju. Vidim ja koliko je sati… Zahvalim mu se što je bio na venčanju i kažem: 'Druže, mogao si da mi kažeš da nemaš, ne bi bio nikakav problem…' ‘Ajde, nazdravlje ti bilo”. Više nikada mi se nije javio, niti ja njemu. A njegovi roditelji crvene svaki put kad me sretnu. Šta će nesrećnici, sramota ih na njegov red", piše Objektiv.rs.
Autor: Marija Radić
