Otac ga oslepeo, sin udavio: Izgradio je Visoke Dečane, a posle njegove smrti krenulo je prokletstvo Nemanjića

Ovaj srpski kralj ostavio nam je jedan od najlepših manastira srednjeg veka, čije je mesto gradnje izabrao brat njegovog pradede, Sveti Sava, gotovo vek ranije.

Dok su Milutin i Dušan bili ambiciozni vladari i velike vojskovođe, pa je srpska država pod njihovom vlašću bila najmoćnija na Balkanu, Dečanski je bio meke prirode na koju su značajno uticale životne okolnosti. Na tronu je proveo 10 godina, a njegove mošti već 7 vekova počivaju u njegovoj zadužbini u Metohiji.

Stefan Uroš III rođen je 1275/76. godine ili oko 1284. godine. Bio je sin kralja Milutina, ali nije jasno ko je bila njegova majka, s obzirom na to da istoričari ne mogu sa sigurnošću da utvrde redosled Milutinovih brakova, niti tačnu godinu Stefanovog rođenja. Najverovatnije je njegova majka bila prva Milutinova žena Jelena, srpska plemkinja.

O Stefanovom detinjstvu se ne zna gotovo ništa. On se u dostupnim istorijskim izvorima prvi put spominje 1293/4 godine. U to veme su Tatari svojim čestim upadima na srpske teritorije bili stalna pretnja, pa su sa njima vođene česte borbe.

Kralj Milutin je bio svestan jačine Tatara i opasnosti koju su predstavljali po srpske interese, pa je stupio u pregovore sa tatarskim kanom Nogajem, i tada donosi jednu, danas bismo rekli surovu, odluku. Naime, kralj je sklopio dogovor sa Nogajem da mu na dvor pošalje „na službu vazubljenoga sina svoga Stefana (Dečanskog), sa velikoplemenitom vlastelom zemlje srpske”.

O Stefanovom detinjstvu se ne zna gotovo ništa. On se u dostupnim istorijskim izvorima prvi put spominje 1293/4 godine. U to veme su Tatari svojim čestim upadima na srpske teritorije bili stalna pretnja, pa su sa njima vođene česte borbe.

Kralj Milutin je bio svestan jačine Tatara i opasnosti koju su predstavljali po srpske interese, pa je stupio u pregovore sa tatarskim kanom Nogajem, i tada donosi jednu, danas bismo rekli surovu, odluku. Naime, kralj je sklopio dogovor sa Nogajem da mu na dvor pošalje „na službu vazubljenoga sina svoga Stefana (Dečanskog), sa velikoplemenitom vlastelom zemlje srpske”.

Tokom upravljanja Zetom, Stefan Uroš III je sa Teodorom dobio troje dece: sinove Dušana oko 1308. godine i Dušica, i ćerku Jelenu. Bio je u dobrim odnosima sa ocem, međutim oni su počeli da se pogoršavaju kada je Milutin počeo da razmišlja i o drugim mogućnostima za naslednika prestola.

Milutin je 1299. godine sklopio politički brak sa petogodišnjom vizantijskom princezom Simonidom. Njena majka, carica Irina, bila je vrlo ambiciozna žena. Granica zasnivanja bračnih odnosa u Vizantiji za žensku decu bila je 12 godina, pa kad se posle nekoliko godina od ulaska u bračne odnose Milutina i Simonide videlo da ona ne može da mu podari decu, carica Irina želela je da nekog od svojih sinova nametne Milutinu za naslednika.

Milutin je dopustio da Simonidina braća Teodor i Dimitrije dođu u Srbiju kako bi se upoznali sa zemljom kojom će možda vladati. Obojici se zemlja nije dopala, a danas postoje teorije da su Simonida i Irina bile te koje su, želeći da na srpski presto dovedu svog brata, odnosno sina, unele razdor između Milutina i njegovog sina Stefana.

Pobuna Stefana Dečanskog protiv oca

Početkom 1314. godine Stefan je protiv Milutina podigao pobunu. Na odluku da podigne pobudu sigurno je uticaj imala i zetska vlastela. U to vreme vizantijski prinčevi posećuju Srbiju, a Milutin se pomirio sa bratom Dragutinom. Prema njihovom starom sporazumu, posle Milutinove smrti, presto je trebalo da nasledi jedan od Dragutinovih sinova. Stefan se osetio ugroženim.

O samoj pobuni ima malo podataka. Ona nije bila uspešna, a Stefan je oca molio za oproštaj. Međutim, Milutin odlučuje da ga zarobi i sprovede ga u Skoplje. Posle nekog vremena je Stefan u tamnici oslepljen po naredbi njegovog oca koji je time planirao da ga onesposobi kao pretendenta na presto, pošto je prema srednjovekovnim shvatanjima kao slep bio nesposoban za upravljanje državom.

U uvodnom delu Dečanske hrisovulje (osnivačka povelja manastira Dečani iz 1330. godine) Stefan kaže da oni koji su mu zavideli na njegovom dobrom životu navedoše kralja Milutina „zlim i nedoličnim savetima na tako strašno i nepodobno delo da je neugodno da se čuje i teško da um ljudski shvati. Učiniše sa mnom ono što učiniše, i liši me svetlosti mojih očiju, ne sačekavši, ne ispitavši istinu, niti rasudivši pažljivo o presudi, pa pored toga predade u zatočenje sa mojom decom caru Androniku da me drži u Carigradu i da se posle ovoga ne spomene ime moje, ni ime dece moje i da ne vidim zemlju moje otadžbine."

Milutin je Stefana i njegovu porodicu poslao u Carigrad kod svog tasta cara Andronika II. Zna se da Stefan Uroš III nije bio potpuno oslepljen. Izvršilac kazne bio je potkupljen, ili je bio oslepljen samo delimično, ali je Stefan iz straha od svog oca do njegove smrti nosio povez preko očiju. U Carigradu je proveo gotovo 7 godina, a tokom boravka u vizantijskoj prestonici umro mu je sin Dušic.

Milutin je tokom 1320. godine dozvolio Stefanu da se vrati iz Carigrada u kraljevinu Srbiju. Tom prilikom mu je dao na upravu župu Budimlje na Limu, dok je uz sebe na dvoru zadržao njegovog sina, budućeg cara Dušana.

Milutinova smrt i dolazak na vlast Stefana Dečanskog

Provevši skoro 40 godina na vlasti, u svom dvoru u Nerodimlju na Kosovu, Milutin je iznenada preminuo posle kraće bolesti 29. oktobra 1321. godine. Stefanu su njegove pristalice javile da je Milutin bolestan, ali je strahovao da bilo šta učini plašeći se da je očeva bolest možda prevara.

Međutim, kada je postalo sigurno da ja Milutin umro, Stefan Uroš je skinuo povez sa očiju i otkrio svima da je progledao, predstavljajući to kao Božje čudo i znak da mu je Bog naklonjen na putu za srpsku krunu. Imao je podršku Crkve i arhiepiskopa Nikodima, kao i vlastele, ali Milutin je kao naslednika označio svog sina Konstantina.

Stefan je prvobitno predložio Konstantinu „drugo dostojanstvo carstva", odnosno savladarstvo, što je ovaj odbio. Na Bogojavljanje 1322. godine arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja sa titulom „Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja", a njegovog sina Stefana Dušana kao mladog kralja.

Na proleće 1322. dolazi do bitke između Stefana i Konstantina južno od Zvečana na Dmitrovačkom polju. Konstantin je potpuno potučen od strane Stefanove vojske i nije preživeo bitku, a Stefan je učvrstio svoju vlast kao kralj. Barski nadbiskup Gijom Adam pisao je da je Stefan naredio da „Konstantina opruže na jednom komadu drveta, pa mu klincima probiju mišice i butine, pa ga onda raseku na dve pole, po sredini."

Međutim, priče o Konstantinovom surovom pogubljenju ne mogu se posmatrati kao istorijski pouzdane, jer se zna da Gijom Adam nije bio naklonjen Stefanu. Postojala je čak i legenda da mu je glava, po Stefanovoj naredbi, odsečena i odrana, nakon čega je od nje napravljen pehar iz koga je on pio vino. Nakon Konstantinove smrti, telo mu je preneto i sahranjeno u crkvi svetog Nikole u Zvečanu, u kome se nalazio jedan od dvorova Nemanjića.

Sledeći Stefanov problem bio je sa bratom od strica StefanomVladislavom II, sinom kralja Dragutina. Posle Dragutinove smrti, Vladislav je nasledio vlast nad srpskim oblastima kojima je vladao njegov otac - Sremskom kraljevinom. Međutim, često je ulazio u sukobe sa svojim stricem kraljem Milutinom, a posle njegove smrti i sa Stefanom, i to najviše oko bogatog privrednog grada Rudnika, koji se nalazio na granici Milutinove Srbije i Sremske kraljevine. Sukob se završio pobedom Stefana 1324. godine, a Vladislav je izbegao u Ugarsku gde je i umro. O njegovim potomcima ne zna se ništa.

Sređivanje stanja u zemlji

Posle pobede u borbi za vlast, Stefan je morao da uguši sve ustanke u Srbiji, u čemu je i uspeo. Smrt njegovog oca, kralja Milutina, ohrabrila je vlastelu da se ponaša samovoljno, a nestabilno stanje u zemlji iskoristili su i susedi Srbije da se pridruže Stefanovim protestima.

Stefan je bio u sukobu i sa srpskom vlastelinskom porodicom Branivojević koja je vladala Humom, Stonom i Pelješcem, kao i sa Kotromanićima koji su vladali Bosnom. Branivojevići su se posle Milutinove smrti otcepili od Srbije. Ban Stefan II Kotromanić koristeći priliku osvojio je Hum koji nije nameravao da vrati Srbiji, a Dubrovčani su osvojili Ston i Pelješac. Porodica Branivojević se u ratnom vihoru ugasila.

Stefanova Srbija potom je bila u velikim sukobima sa Dubrovnikom. Naime, Dubrovnik je obijao da za zauzete Ston i Pelješac plaća danak Srbiji. Zbog toga je Stefan 1327. godine zabranio uvoz dubrovačke robe u Srbiju, a dubrovački trgovci su napustili zemlju. Sukob se zaoštrio i prerastao u rat koji je trajao godinu dana. Srbija je oslobodila Ston i Pelješac, koji su bili pod okupacijom Dubrovnika od sredine 1326. godine. Poraženi Dubrovnik morao je da pristane na sklapanje mira u septembru 1328.

S druge strane, borbe sa Stefanom II Kotromanićem koji je zauzeo Hum su nastavljene, pa ga je mladi kralj Dušan 1329. godine porazio u bici, a Kotromanić je jedva izvukao živu glavu.

Smrt kraljice Teodore i ženidba sa Marijom Paleolog

Ubrzo pošto je došao na tron, Stefanu je umrla žena Teodora. Kralj je nameravao da se oženi Blankom, ćerkom tarentskog kneza Filipa, a svadbu je planirao da napravi u Skadru. Međutim, do tog braka nije došlo jer je Filip kao uslov braka tražio da Stefan, vlastela i srpska crkva prihvate katoličanstvo, što nije prihvaćeno.

Stefan se potom okrenuo Vizantiji, i već tokom prve polovine 1324. sklopljen je brak sa princezom Marijom Paleolog, ćerkom Jovana Paleologa, bratanca cara Andronika II. Sa njom je imao dvoje dece, Simeona Sinišu i Teodoru.

Bitka kod Velbužda

Godine 1328. došlo je do smene na prestolu u Vizantiji. Andronik II je zbačen, a na njegovo mesto dolazi njegov unuk Andronik III. Stefan Dečanski je stao uz Andronika II, a bugarski vladar Mihailo III Šišman uz Andronika III. Stefan je osećao zahvalnost prema Androniku II koji ga je lepo prihvatio u Carigradu tokom izganstva kada ga je otac oslepeo.

Decenijama unazad Srbija je jačala i širila se dok je Bugarska bila sve slabija. Mihailo Šišman bio je zet kralja Milutina, za koga je bila udata Ana, sestra kralja Stefana. On je još 1325. godine. oterao svoju ženu Anu, sa kojom je imao sina Jovana Stefana, i oženio se Teodorom, sestrom cara Andronika III. Srbija je prodirala u Vardarsku Makedoniju i zauzela mnoge teritorije koje su nekada davno pripadale bugarskom Samuilovom carstvu. U Srbiji su posle borbe oko prestola u Vizantiji, utočište našle pristalice svrgnutog cara Andronika II.

Vizantija i Bugarska su sklopile savez protiv Srbije i odlučile da je napadnu zajedničkim snagama. Kralj Stefan je hteo da predupredi spajanje bugarske vojske sa vizantijskom i njihov zajednički napad. Srbiju je najpre napao car Andronik III početkom jula 1330. godine, međutim napadao je samo oko granice i čekao bugarsku vojsku.

Bugari su krenuli na južne delove Srbije, prema Strumi i Bregalnici, sa namerom da se sa te strane povežu sa Vizantincima i zajednički nastave napade. Stefan Dečanski je odlučio da preduhitri njihovo spajanje i napadne prvo Bugare. Pre odlučujućeg susreta sa Bugarima na bojnom polju, kralj Stefan se u manastiru Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu, zadužbini njegovog oca kralja Milutina u današnjoj Severnoj Makedoniji, dugo molio pred ikonom Svetog Đorđa.

Kod Velbužda (današnjeg Ćustendila) 28. jula 1330. godine oko 7 sati ujutru srpska vojska napala je bugarsku svom snagom. Ova bitka bila je jedna od najvažnijih bitaka srednjovekovne srpske države. Sa obe strane je na bojištu bilo po oko 15.000 ratnika. U bici je učestvovao i mladi kralj Dušan, Stefanov sin i budući srpski car, koji je predvodio posebnu elitnu jedinicu.

Srpska vojska je do nogu potukla bugarsku. Bugarska armija bila je razabijena, a bugarski vladar Mihailo Šišman ubijen je na bojištu. Prema nekoliko izvora, mladi kralj Dušan mu je lično odsekao glavu, što je i on sam zapisao: „Naletesmo na njih i milošću Božjom porazismo sve pobedom velikom na udivljenje svim okolnim carevima i gospodi", a onda je dodao da je on lično ubio Šišmana - „mačem glavu njegovu uzeh".

Grigorije Camblak je napisao: „Car bugarski bi uhvaćen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost, i tu se liši života bedno.“

Aninog i Šišmanovog sina Jovana Stefana, Stefan Dečanski je postavio na bugarski tron. S obzirom na to da je Jovan Stefan bio maloletan, kao regent vladala je njegova majka Ana, Stefanova sestra. Bugarska je defakto postala vazalna država Srbije. Vest o srpskoj pobedi stigla je i do vizantijskog cara Andronika III, koji je odmah odlučio da odustane od daljeg vojnog pohoda na Srbiju i povuče se.

Georgije Ostrogorski rekao je o bici: „Bitka kod Velbužda znači prekretnicu u sudbini balkanskih zemalja. Rešivši borbu oko Makedonije u korist Srbije, ova bitka je udarila temelj srpskoj prevlasti na Balkanu. U toku narednih decenija, istorija balkanskih zemalja stoji u znaku te prevlasti".

Smrt Sefana Dečanskog

Bugarska je posle bitke na Velbuždu bila toliko slaba da je srpska vojska mogla celu da je osvoji. Čak je bugarska vlastela nudila kralju Stefanu ujedinjenje Srbije i Bugarske pod krunom Nemanjića, međutim Stefan se zadovoljio time da na bugarski tron postavi svog sestrića i nije iskoristio veliku pobedu. Kraljevina Srbija pobedom kod Velbužda gotovo i da se nije proširila, a izostalo je očekivano pljačkanje po Bugarskoj.

Srpska vlastela bila je nezadovoljna i počela je da se grupiše oko mladog kralja Dušana, koji se posebno istakao u bici kod Velbužda. Dušan je strahovao zbog navodnih Stefanovih namera da vlast prepusti svom mlađem sinu iz drugog braka Simeonu Siniši pod uticajem svoje žene Marije Paleolog. Odnosi između oca i sina bili su izuzetno loši, prema navodima biografa Stefan je prema Dušanu pokazivao neskrivenu mržnju, a Dušan s druge strane veliku glad za vlašću.

Posle nekoliko sukoba između Stefana i Dušana, Dušan je sa manjim odredom odabranih ljudi napao kraljevski dvor u Nerodimlju 21.8.1331. godine i zauzeo ga. Stefan Dečanski se predao, a mladi kralj Stefan Dušan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. godine kao kralj Stefan Uroš IV Dušan.

Stefan je zarobljen i odveden u tvrđavu Zvečan gde je trebalo da bude čuvan. Vlastela koja je pomogla Dušanu plašila se Stefana i zahtevala je da on bude ubijen. O smrti srpskog kralja postoji nekoliko verzija, a ono što je sigurno je da je njegov život okončan 11. novembra 1331. godine. Sahranjen je u svojoj zadžbini Visoki Dečani.

Prema učeniku srpskog arhiepiskopa Danila II, koji je bio savremenik Stefana i Dušana, zatvoreni kralj Stefan Dečanski je umro iznenada prirodnom srmću. S druge strane, pisac Grigorije Camblak je oko pola veka posle Dušanove smrti napisao da je zatvoreni srpski kralja Stefan Dečanski udavljen po naredbi njegovog sina kralja Stefana Dušana. Nićifor Grigora je smatrao da naredba za Stefanovo pogubljenje nije došla direktno od Dušana, već su to na svoju ruku uradile njegove velmože, a Dušan se tome nije mogao odupreti jer se plašio da ga može zadesiti isto.

Kult i kanonizacija Stefana Dečanskog

Srpska pravoslavna crkva je verziju o ubistvu Stefana uzela za kanonsku i za kralja Stefana Dečanskog kaže da je „od oca oslepljen, a od sina udavljen“. Proslavlja ga kao Svetog mučenika Stefana Dečanskog (Mratindan) 11/24. novembra, a na osnovu povelja zaključuje se da je Stefan kanonizovan tokom leta 1343. godine.

Grigorije Camblak napisao je kako je otkriveno netruležno telo Stefana Dečanskog: „Ono svešteno i stradalničko telo opšta mati zemlja zadrža u svojim nedrima sedam godina, a postidevši se dobrodeteljne sile koja je u njemu, sačuva ga celoga po zapovesti onoga koji ga je stvorio, koje prema tome nije nikako imalo da po prirodi istrune, no takvo ostade. Jedne noći kada je spavao eklisijarh manastira, javi se neki čudni i svetlošću neiskazan, i zapovedi mu da iz zemlje iznese telo njegovo..." Kada je skinut kamen sa groba, prijatan miris je počeo da se širi u crkvom.

Stefan Dečanski je jedan od najpoštovanijih srpskih svetitelja.

Uvažavan je ne samo u srpskom narodu, već i kod Vlaha, Jermena, Roma, ali i kod nepravoslavnih naroda, kao što su ga nekada uvažavali Arbanasi, čije su plemićke porodice za vreme Turaka za novac i bogate poklone čuvale manastir Visoki Dečani, gde se nalaze svetiteljeve mošti.

Srbi iz svih krajeva vekovima unazad išli su na poklonjenje moštima svetog kralja Dečanskog. Zabeleženo je da su stanovnici današnje Severne Makedonije, pre pojave bugarske propagande, „smatrali za religioznu i nacionalnu dužnost da se barem jednom u životu poklone svetom kralju i odnesu priloge njegovom manastiru. Tada je u svakoj kući u Makedoniji, pored sveca koga kuća slavi, bila i ikona Svetoga Kralja", piše etnolog Tihomir R. Đorđević.

Vuk Karadžić zapisao je legendu u Srpskom riječniku po kojoj je Stefan Dečanski oslepljen u Prizrenu: „Srbi pripovjedaju da je Dečanski kralj (pošto mu je otac izvadio oči i objesio na koncu više gradskih vrata) izašao slijep u šetnju iza grada, pa ga onda opazio Sveti Aranđel i sažalio mu se, pa ga stvorio u orla i doleteo te ukrao njegove oči iznad vrata i darovao mu ih, i rekao ’odeči oči’. Onda je kralj progledao, i na onom mjestu načinio Dečane. Da vidite Visoke Dečane."

Prema verovanju, Sveti Nikola je povratio vid srpskom kralju Stefanu Dečanskom, pa je zato on crkvi u Bariju, gde počivaju mošti Svetog Nikole, 1327. godine poklonio ikonu svetitelja na kojoj se zasniva današnja predstava ovog sveca prihvaćena u celom svetu. Prema predanju, na tu ikonu verno je prenet svečev lik nacrtan na saboru u Nikeji, te se ova srpska ikona smatrana čudotvornom. Stefan Dečanski je slao bogate priloge i čitavu crkvu ukrasio srebrom u znak zahvalnosti jer mu je, kako je smatrao, Sveti Nikola povratio vid. Ikona čak i danas stoji iznad velike časne trapeze koja pokriva grob Svetog Nikole, a načinjena je od srebra koje je poklonio kralj Milutin.

U donjem levom uglu ikone koju je Stefan Dečanski poklonio crkvi u Bariju naslikan je Stefan, a malo ispod njega mladi kralj Dušan.

Tada još uvek kralj Dušan, budući srpski car, je u poveljama tokom svoje prve godine vladavine često govorio o svom grehu i grešnosti, o smrti i danu Strašnog suda, moleći Bogorodicu za zaštitu i posredovanje. Aleksandar Solovjev, istoričar i pravnik, smatrao je da nisu u pitanju samo banalne fraze, i da je olakšanje kod Dušana došlo onda kada je njegov otac kanonizovan.

Za smrt kralja Stefana Dečanskog Nemanjića vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih potomaka, a kasnije i cele srpske države i Srba. Naime kralj Stefan Uroš III Dečanski je, kada su došli da ga ubiju, navodno prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegovog unuka cara Uroša, koji je izgubio Carstvo.

Manastir Visoki Dečani

Kralj Stefan Uroš III ktitor je jednog od najznačajnijeg manastira iz nemanjićkog perioda i srpske istorije uopšte, manastira zbog kojeg je i dobio svoj nadimak Dečanski. U pitanju su Visoki Dečani, koji se nalaze u Metohiji, na desnoj strani Dečanske Bistrice, na putu između Peći i Prizrena.

Manastir je građen u periodu od 1327. do 1335. godine. S obzirom na to da je Stefan Uroš III preminuo 1331. godine, završio ga je njegov sin car Dušan. Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem - Spasovdanu i predviđen je kao kraljeva grobna crkva.

Stefan Dečanski je u Dečanskoj hrisovulji zabeležio da je Sveti Sava, brat njegovog pradede kralja Stefana Prvovenčanog, hteo da baš na tom mestu podigne crkvu, u čemu ga je sprečila smrt. Suđeno je bilo da Stefan Uroš III sagradi jedan od najlepših manastira srednjovekovne evropske arhitekture. Na kraju hrisovulje nalazi se datum i kraljev potpis: Stefan Uroš Treći, po milosti Božijoj kralj svih srpskih i pomorskih zemalja.

Natpis na Dečanima kaže da je manastirsku crkvu sazidao majstor Vito iz Kotora - „Fra Vita, mali brat, protomajstor iz Kotora, grada kraljeva, sazida ovu crkvu svetoga Pantokratora gospodinu kralju Stefanu Urošu III i njegovom sinu svetlomu i prevelikomu i preslavnomu gospodinu kralju Stefanu (Dušanu)".

Stefan Dečanski počiva u mermernom sarkofagu severno od oltarskih vrata. U manastiru počivaju i mošti Svete Jelene, sestre Stefana Dečanskog. Manastir je posle Kosovske bitke 1389. godine oštećen, ali ga je obnovila kneginja Milica, žena kneza Lazara, pa se ona smatra drugim ktitorom manastira.

Dečani su, uz Hilandar, najveći manastirski feudalni posed srednjovekovne Srbije. Crkvama i manastirima je čak i u tom dobu garantovano pravo svojine. Ukupno 89 sela pripadala su posedu Visokih Dečana, a od tih 89 samo tri su bile arbanaške naseobine - od ukupno 2432 kuće, 44 bile su arbanaške, dakle 1,8%, navodi Dimitrije Bogdanović. Komunistička vlast je 1946. manastiru oduzela 700 hektara zemljišta.

Postoje još dve manastirske hrisovulje nastale posle prve, takođe za vreme kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana. Značajne su jer sadrže fond od oko 40.000 imena ljudi koji su živeli u naseljima u granicama manastirskih imanja. Ovi podaci su danas krunski dokaz kada se postavlja pitanaje ko je živeo na Kosovu i Metohiji tokom srednjeg veka.

Pri manastiru se još od 18. veka nalazila srpska škola, koja nije prekidala rad. U drugoj polovini 19. veka postradao je od strane Arbanasa, koji su ga neprekidno naoružani opsedali. Godine 1900. manastir je preživeo teško, opsadno stanje jer se nekoliko puta našao na meti razbojničkih arbanaških bandi. Tada je turska vlast poslala vojsku da štiti manastir. U narednim godinama, Arbanasi su često napadali manastir i pljačkali ga, sve do Balkanskih ratova kada su Kosovo i Metohija posle više vekova vraćeni pod srpsku vlast.

Manastirska crkva spada među najveće građevine srednjovekovne Srbije. Građena je od mermernih kvadara u dve boje. Dečanske freske prednjače u srpskom slikarstvu srednjeg veka, a kolekcija rukopisnih knjiga manastira po značaju i bogatstvu je odmah iza hilandarske.

- Ukupno u Dečanskoj crkvi ima 4.000 kvadratnih metara sačuvanih srednjovekovnih fresaka, što je najveća galerija u svetu iz srednjeg veka. Nekoliko hiljada likova vidimo na zidu Dečanske crkve. To je još uvek najveći broj u besprekornom stanju, kao da su slikane juče. Koristili su najskuplje materijale - kaže otac Petar.

U februaru i junu 2000. godine Albanci su na manastir ispalili nekoliko minobacačkih granata. Martovski pogrom 2004. nije zaobišao ni Visoke Dečane, pa je u noći 17. marta na manastir ispaljeno osam minobacačkih granata. Narednog dana oko 400 Albanaca okupilo se u gradu Dečani s namerom da oružano napadnu manastir, ali ih je u tome sprečio KFOR. 30. marta 2007. godine ispaljena je granata iz zolje sa obližnjeg brda.13. oktobra 2014, na manastirskim spoljašnjim zidovima su ispisani grafiti terorističkih organizacija ISIS i OVK, uz natpis na engleskom „Kalifat dolazi". 31. januara 2016. su ispred manastira uhapšena četvorica Albanaca, kod kojih je pronađeno oružje, eksploziv i literatura koja je ukazivala na moguće veze s ISIS-om. Dvojica od četvorice uhapšenih bili su na međunarodnoj listi lica povezanih sa terorizmom.

Manastir Visoki Dečani, zajedno sa Bogorodicom Ljeviškom, Gračanicom i Pećkom Patrijaršijom, nalazi se pod zaštitom Uneska. Godine 2006. su ovi manastiri stavljeni na listu svetske baštine koja je ugrožena, i nalaze se pod zaštitom međunarodnih snaga. S druge strane, danas se manastir medijski proglašava albanskim spomenikom kulture. Isti oni koji manastir napadaju, proglašavaju ga svojim spomenikom kulture.

Čuda Stefana Dečanskog

Nad moštima voljenog srpskog kralja su se tokom vekova dogodila mnoga čuda. Jedna od priča o čudima posebno je upečatljiva, a zabeležio ju je Leontije Ninković, nekadašnji arhimandrit lavre Visoki Dečani. Naime, tokom vladavine sultana Bajazita II, turski vojnici provalili su u manastir s namerom da ga pretvore u džamiju. Međutim, tada se dogodio zemljotres.

„U času grobne tišine, crkva se osvijetli sa čudesnom svjetlosti i bleskom. Crkvena se vrata otvoriše, izađe jedan starac u zlatnom ornatu, duge i bijele brade sa krstom u desnoj ruci i stade kod istočnika pred crkvom. U trenut oka, starca okruži grupa vitezova sa bojnim kopljima, a jedan vitez na vilovitom konju, sa isukanim mačem, stade sa desne strane pored starca. Ovo čudo gledahu i Srbi i Turci i od straha popadaše na zemlju.

Starac prekrsti krstom na sve četiri strane i blago reče: ’Idite grešnici, a mene, manastir i moj narod ostavite na miru!’ i momentalno svega nestade i Turci kao bjesomučni pobjegoše iz manastira." Ovaj starac je bio Stefan Dečanski, a vitez na konju Miloš Obilić, veliki srpski junak koji je ubio sultana Murata 1389. godine.

Kruna Stefana Dečanskog

Prema verovanju, jedina sačuvana kruna iz perioda Nemanjića je kruna Stefana Dečanskog. Kruna se danas nalazi u Cetnjskom manastiru, a tu je završila 1784. godine jer ju je Karlovačka mitropolija poklonila vladici Petru I Petroviću Njegošu kada ga je mitropolit Mojsije Putnik hirotonisao za vladiku.

Petrovići su sebe na prostoru Crne Gore, gde je bilo jezgro srednjovekovne Srbije, smatrali duhovnim naslednicima Nemanjića i čuvali su ideju svetosavlja i obnavljanja srpske države kroz sve vreme turske okupacije. Međutim istoričari danas smatraju da ova kruna nije prirpadala Stefanu Dečanskom, već da je to vladičanska kapa (mitra) koju je karlovački mitropolit poklonio Njegošu.

Simbolično, kralj Nikola je 1910. godine za kralja krunisan krunom Stefana Dečanskog, kao čuvar ideje Nemanjića o velikoj srpskoj državi.

Autor: Marija Radić