Ako je muško telo decenijama bilo polazna tačka za medicinska istraživanja, šta se dešava kada isti modeli počnu da se primenjuju na žene? Posledice se ne vide samo u knjigama – one mogu da utiču na to kako se simptomi prepoznaju, bolesti dijagnostikuju i terapije određuju.
Kada se govori o androcentričnosti u medicini, ne govori se o tome da su lekari učili samo o muškarcima, niti da je svaka savremena medicina zasnovana na muškom modelu. Reč je o mnogo suptilnijem problemu: o tome da je muško telo istorijski često predstavljano kao svojevrsna norma, dok su ženske biološke razlike posmatrane kao komplikacija, posebnost ili tema koja može da se proučava odvojeno. Nacionalne akademije SAD još su 1994. ukazivale da su istraživanja nedovoljno proučavala razlike u odgovoru žena i muškaraca na bolesti i terapije, dok savremeni pregledi pokazuju da praznine u podacima o polu i rodu i dalje postoje.
Problem počinje mnogo pre ordinacije – u laboratoriji i kliničkom istraživanju. Ako određeni lek, bolest ili medicinski postupak prvo proučavamo na populaciji u kojoj žene nisu adekvatno zastupljene, dobijamo znanje koje možda nije dovoljno precizno za sve pacijente. Razlozi zbog kojih su žene istorijski bile isključivane bili su različiti, uključujući strah od mogućih rizika po trudnoću i fetus, ali posledica je bila ista: za pojedine terapije i stanja nedostajalo je dovoljno podataka specifičnih za žene. Čak i danas postoje oblasti, poput ranih faza ispitivanja lekova, u kojima žene ostaju nedovoljno zastupljene.
To je posebno važno zato što biološki pol može uticati na farmakokinetiku lekova, hormone, metabolizam, imunološke reakcije i tok pojedinih bolesti. NIH danas eksplicitno naglašava da kvalitetno istraživanje treba da uzme u obzir uticaj pola već pri dizajnu studije, kao i tokom prikupljanja, analize i predstavljanja podataka.
Androcentričnost nije samo pitanje toga ko je učestvovao u istraživanju. Ona može da utiče i na način na koji lekari tumače ono što pacijent govori. Ako je određeni obrazac bolesti dugo opisan prvenstveno na osnovu muškaraca, drugačiji simptomi mogu lakše biti prevideni ili pogrešno protumačeni. To je naročito vidljivo u oblastima poput bola. Noviji pregledi navode da žene češće prijavljuju bol, dok njihovi bolovi mogu biti nedovoljno procenjeni ili tretirani, a istraživanja ukazuju i na uticaj rodnih stereotipa na odluke o dijagnostici i terapiji. U jednom novijem pregledu literature o mišićno-koštanom bolu, muškarcima su u pojedinim studijama češće preporučivane vežbe i laboratorijska ispitivanja, dok su ženama češće nuđeni psihološki tretmani i savetovanje. To ne znači da će se svaki lekar ponašati tako niti da su razlike u svakom slučaju neopravdane, ali pokazuje kako očekivanja o polu pacijenta mogu uticati na medicinsku odluku.
Foto: Unsplash.com
Jedan od problema androcentričnog pristupa jeste što ono što nije dovoljno istraženo lako počinje da izgleda kao nešto što nije važno. Ako nemamo dovoljno podataka o tome kako se određena bolest manifestuje kod žena, lekar može imati manje alata za prepoznavanje tog obrasca. Ako se ženski simptomi istorijski češće objašnjavaju stresom ili psihološkim faktorima, postoji rizik da se stvarni fizički uzrok traži kasnije. Novija literatura upravo upozorava na vezu između dijagnostičke neizvesnosti, rodne pristrasnosti i sklonosti da se teško objašnjivi simptomi kod žena pripišu psihogenim uzrocima. Takav pristup može biti posebno problematičan kod hroničnog bola i drugih kompleksnih stanja.
Važno je ovde napraviti jednu razliku: cilj nije zameniti muški model ženskim. Cilj je prestati sa pretpostavkom da je jedan model dovoljan za sve. Dobra medicina ne bi trebalo da pita samo „šta se dešava prosečnom pacijentu“, već i da istraži kada se bolest, simptomi ili odgovor na terapiju razlikuju u zavisnosti od biološkog pola, roda, starosti i drugih relevantnih faktora. To znači više istraživanja koja unapred planiraju analizu prema polu, bolje uključivanje žena u klinička ispitivanja, kvalitetnije medicinsko obrazovanje i pažljivije razlikovanje bioloških razlika od rodnih stereotipa. NIH upravo takav pristup vidi kao deo stvaranja potpunijih medicinskih dokaza.
Promena je važna iz jednog jednostavnog razloga: medicina ne može biti zaista precizna ako polovinu populacije posmatra kao odstupanje od norme. Ali isto tako, rešenje nije u stvaranju novih pojednostavljenih pravila tipa „žene su ovakve, muškarci onakvi“. Savremena medicina mora da bude dovoljno široka da prepozna stvarne biološke razlike tamo gde postoje, ali i dovoljno oprezna da ih ne pretvori u stereotipe. Tek kada istraživanje, dijagnostika i lečenje budu zasnovani na podacima koji obuhvataju različite pacijente, možemo govoriti o medicini koja je zaista prilagođena čoveku – a ne samo njegovom istorijski privilegovanom modelu.
Autor: S.Paunović
