Kevin Spejsi, kojeg danas razvlače u okviru pomodarske histerije koja se zove “lov na silovatelje od pre deset i više godina”, briljijantno je odigrao Sosu i za to dobio Oskara, a film je postao jedan od kamena međaša u istoriji kinematografiji, jedan od onih po kojima se meri vreme, po obrascu do “The Usual Suspects” i od “The Usual Suspects”, a po mnogima je možda i najbolji triler ikada.

I, što je još važnije, aktuelan je i dan danas, pogotovo kada se prenese na ove prostore, u ove dane, i među ovdašnje likove.

A jeste bio prenet prošle nedelje, uz produženo trajanje i na ovu, a verovatno i na niz sledećih, kada je čovek kojeg jedan deo Srbije doživljava kao The Đavola lično, bio gost gospođe koju, isti taj deo Srbije, percipira kao nepokolebivu The Inspektorku kojoj, ako dopadneš šaka, nema šta, nego si nagrabusio, dibidus.

I naravno da su se prevarili. Đavo je ispao sjajan, inspektorka neupućena i neobaveštena, a pesma nedelje u Srbiji postala je Sympathy for The devil, opet na zgražanje pravovernih, kojima i dan danas nije jasno da li su stvarno videli, ili im se samo učinilo, da su se palom anđelu, usred intervjua, ponovo pojavila krila.

Naravno da nisu mogli to da podnesu, pa su krenuli da brže bolje brane inspektorku, da pričaju kako ju je Lucifer prevario, bavio se obmanom, prodavao joj đavolske trikove, zasenjivao prostotom, odveo je u pustinju da je iskušava, ukrao joj dušu, i uradio sve drugo što đavo radi kada naiđe na nevinu, a naivnu dušicu, nepripremljenu na zlo koje je čeka.

Dežurni krivac, kako se možda i ponajbolje, prebačen u jedninu, prevodi naziv “The Usual suspects”, tako je ponovo proglašen krivim, za sve, pa i za “veštinu vođenja intervjua”, što je, u njegovom slučaju uzeto kao greh, a ne vrlina, ili znanje.

I dosta je nesrećno izgledalo sve što se po intervjuu događalo, od otvorenog hejta na mrežama, do još jadnijih pokušaja da se od inspektorke napravi u neravnopravnoj borbi ubijeni anđeo, heroj kojem sada treba oprostiti, previti mu rane, napojiti eliksirom života i vratiti ga na njegov mukotrpni posao “istraživačkog novinarstva”, u kojem će, kad tad, ponovo sresti i srediti Lucifera, i sve njegove demone.

Čudo je mašta. I glavni krivac i za intervju i za sve posle njega.

Zato što su, a niko to neće danas da prizna, i The Đavo i The Inspektorka izmišljeni likovi, stvoreni u noćnoj mori jednog dela podeljene Srbije, koja veruje da je politika, naročito kada ona u njoj ne učestvuje drugčije nego kao za odluke preporučeni posmatrač, ništa drugo nego borba večnog dobra i večnog zla, i da je svako, ko ne deli njena uverenja, samo zlo, proizašlo iz pakla, i da je jedini način da se ono pobedi neki novi Armagedon, u kojem će Zver, Satana, ako treba i u nečijoj krvi, biti zauvek pobeđena.

Kada tako zamišljaš, kada si uveren da si baš ti deo srpskog intelektualnog i moralnog Jerusalima, ili, po Bibliji, “logora svetih”, naravno da običan intervju doživljavaš bar kao početak tog Armagedona, a sasvim običnu novinarku kao jednog od sedam Arhangela, Gerogija, Mihajla ili Rafaila, koji će, na svoje koplje nabiti Zver, a posle još samo ostaje da je dragi Bog sprži plamenom i baci u Gehenu (ognjeno jezero, koje je takvo jer je puno upaljenog sumpora).

Ludo, zar ne, ali opet sasvim uobičajeno kada neko počne da veruje da je nosilac istine, pravde, znanja, morala, i da jedini ima pravo da deli i sudi, čak i kada je u manjini.

I jedini problem, za one kojima se ta bipolarnost desi, jeste to što onda stvarno postanu podloženi raznim trikovima, i samo je potrebno da se pojavi neko kojem je šešir baš onako mađioničarski, pa da im se život i izistinski pretvori u pakao.

A Aleksandar Vučić, koji inače nije ništa drugo do političar, jedan od onih koji to zanimanje shvataju kao ozbiljan posao, upravo im je to uradio.

Prodao im je trik, najveći koji je mogao, i ubedio ih da se on, po ceo dan, samo njima bavi.

I ništa mu nije smetalo kada su ga doživeli kao arhetip zla, a još manje kada su pomislili da su to, da se on njima bavi, da strepi od njih, i da im stalno smišlja razne pakosti, sami otkrili.

Pogotovo što je ta ubeđenost vodila onoj drugoj, da su ga provalili, razotkrili, shvatili, da uvek znaju i šta hoće i šta misli i šta radi, i da je samo pitanje dana kada će im, takav, doći na zicer, i biti odstreljen i odstranjen, zauvek.

Brankica Stanković je samo žrtva tog, vladajućeg ubeđenja. I baš kao što misli, jer je to negde čula, da je Ekspres, koji ne čita, tabloid, tako je mislila i da sve o Vučiću zna, čula je negde, i da ne treba posebno da se priprema za njega, a kamoli da nešto pročita, na primer šta je to politički sistem, a šta uređenje.

I ispala je ono što jeste – Saša Janković srpskog novinarstva, baš kao što Saša Janković, svakog dana ispada Brankica Stanković srpske opozicije. Nabeđene, ubeđene, u svojoj glavi izmaštane veličine, oni koji misle da su arogancija i ironija argumenti, i da je dovoljno da se pojave i da svi oko njih, a pre svih Vučić, popadaju, sve sa nogama i rukama u vis.

I to će tako i da bude sve dok ljudi koji žele da se bave politikom i novinarstvom ne shvate da su to ozbiljni, mukotrpni poslovi, da se rade a ne maštaju po ceo dan, da zahtevaju pripremu, a ne pohvale istih takvih, lenjih i izmaštanih kao što si i sam, i da sve što treba o nekome, kime se baviš, da znaš, jeste da ne znaš ništa, jer samo tako možeš ozbiljno da ga shvatiš i ozbiljno za njega da se pripremiš.

Sve ostalo je ništa drugo nego put do onoga do čega je stigla i inspektorka Stanković – savršene žrtve.

Ovčice koju iskusni vuk, izbrazdan ožiljcima, žilav i ojačan neprestanim trčanjem za plenom, onim koji se ne sanja, nego se stvarno lovi, e pa taj, tu ovčicu smaže u sekundi, i još joj mirno, pred kamerama, ili na izborima, ispljune kosti, sve mljackajući.

Na kraju, ima i neke pravde u svemu tome. Znate onu narodnu – Ko traži đavola...

...i treba da ga nađe. Pošto, a tako je to oduvek, omrzutog, a njima dragog, Satanu, traže, po pravilu, oni netalentovani i lenji, kojima uvek treba izgovor.

Vučić je to shvatio. I dao im šta su tražili, a on sam otišao da se bavi drugim stvarima, sve kao šepajući.

Zna čovek da je đavo još samo u detaljima.