Dr Orhan Dragaš: SPALJIVANJE VUČIĆA

Auditorijum u Srbiji ne moram da podsećam na moje izrazito negativne stavove o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, naročito o njegovoj agresiji na Ukrajinu tokom koje je počinio nebrojene ratne zločine. To je nepotrebno, jer sam objavio na desetine kolumni posvećene katastrofalnoj Putinovoj politici, njegovoj zločinačkoj invaziji na Ukrajinu, a naročito o njegovom licemernom i neprijateljskom odnosu prema Srbiji.

Tim pre moram da se osvrnem na nedavni šokantni incident u Hrvatskoj, gde su spaljene lutke Vladimira Putina i Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić je završio na lomači tokom karnevala u Kaštel Starom u Dalmaciji i to je trebalo, valjda, da izgleda kao skeč karnevalskih veseljaka. Nešto kao turistička atrakcija, običaj, tradicija, uglavnom – ništa strašno, bar su tako objašnjavali u Hrvatskoj. Niko nije osudio ovaj skandal i njegovu mračnu poruku. Ovaj sektaški i satanistički ritual Hrvata. Čak ni kad je iz Beograda stigla protestna diplomatska nota, hrvatski ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman rekao je da “nema šta da odgovori, ljudi se vesele i zabavljaju”!?

Izabrao je da postane saučesnik u teškom napadu na stranog državnika, što je kažnjivo i po hrvatskim zakonima. Još gore, stao je u zaštitu nasilja, govora mržnje i šovinizma, u ime cele svoje vlade. On vrlo dobro zna da se na karnevalima širom Mediterana na početku godine spaljuju simboli neke najveće nevolje da im se ne ponovi u godini koja kreće – spaljuje se glad, siromaštvo, suša, poplava, kuga. Nikad živi ljudi. Ali to ne važi za Hrvatsku i njenu odavno iščašenu politiku prema Srbiji.

Ne zna se šta je gore, to što su “kreativci” iz Dalmacije spalili Vučića, ili to što nisu pohapšeni, a njihova vlada se izvinila Srbiji. Pošto je sve prošlo uz tapšanje po ramenu, srpski predsednik može da očekuje da će i dogodine da ga spaljuju, i to ne samo u Kaštel Starom, nego širom hrvatske obale.

Hrvatske političke elite, koliko god da su međusobno zavađene, ipak imaju jaku zajedničku crtu da su jednako frustrirane u odnosu na Srbiju, i to u poslednjih desetak godina, u vreme Aleksandra Vučića.

Zoran Milanović i Andrej Plenković mogu da se svađaju od jutra do mraka, što uglavnom i rade, ali kada se dođe do Srbije, ili do Vučića, rat momentalno prestaje, i zajednička paljba se otvara prema srpskoj strani. Nijedna politika u Hrvatskoj ne može da računa da će osvojiti glasove, ako prema Srbiji i njenom predsedniku nema najubitačniji mogući rečnik. Sada se sa reči prešlo i na spaljivanje. Hrvatska ide ove godine u seriju izbora. U junu se biraju poslanici za Evropski parlament, parlamentarni izbori biće verovatno u septembru, a predsednički krajem godine. Nijedna od ovih kampanja neće proći bez teške artiljerije protiv Vučića, to je prosto obavezan uslov koji svako ko se kandiduje u Hrvatskoj za bilo šta mora da ispuni, ako se nečemu nada. Milanović je 2015, kao tadašnji premijer, zatvorio granicu sa Srbijom, navodno da bi zaustavio ulazak migranata sa Bliskog istoka, a ustvari zato što je za dva meseca imao parlamentarne izbore i morao je što jače da udari po Srbiji u finišu kampanje. Šokirani Evropljani, a zahvaljujući Vučićevim snažnim diplomatskim aktivnostima, naterali su ga da smesta podigne tu rampu, zapanjeni što su u svoje članstvo primili državu koja je u stanju da donosi srednjovekovne odluke.

Neće se ništa drugačije ponašati ni sada, i zato Milanović o politici Vučića govori kao “kupusari”, opet da zadivi birače kod kuće koliko nisko može da udari. Vučić ume da bude impulsivan u ovakvim situacijama, ali odgovor koji mu je uputio zazvečao je u Zagrebu bolnije nego bilo kakav kontranapad.
U Zagrebu je već tradicija da za svoje oštre reči prema Srbiji, prema srpskom predsedniku, naknadno traže razumevanje, jer – ipak je bila kampanja, strasti su tada uzavrele, desilo se, nismo tako mislili.

Ali, stvarno je bilo dosta sa takvom igrarijom, zašto bi bilo ko u Srbiji imao razumevanja za te frustracije. Izbori nisu nikakav izgovor za to što govorite i što se ponašate kao varvari prema prvoj susednoj državi, a naročito prema njenom predsedniku. Ako je spaljivanje njegove lutke bila mera za ove izbore, šta će biti u sledećoj kampanji, da spalite pravog Vučića?

Niko od njih neće prstom da mrdne između dva izborna kruga da smanji očekivanja od birača da mora da se udari po Srbiji i po Vučiću. Ni Milanović ni Plenković nemaju ništa protiv što se između izbora objavi na hiljade pogromaških tekstova u medijima protiv srpskog predsednika, sa naslovima, na primer – “Pomahnitalom Vučiću je sad pametnije da šuti”, ili “Vučić naoružava Srbiju kao Hitler Njemačku”. Potreba za tim da bavljenje politikom u Hrvatskoj mora da znači i stalno bavljenje Vučićem isključivo je hrvatski fenomen. Niko u Srbiji, čak ni najekstremniji desničari, ne pričaju o Hrvatskoj, Milanoviću ili Plenkoviću tokom kampanje. A zašto bi pričali?

Niko od tih Vučićevih protivnika u Srbiji mu čak ni ne zamera kada u vladu postavi za ministra političkog predstavnika Hrvata u Vojvodini, ni kad vlada na Vučićevu inicijativu pošalje Hrvatskoj milion evra iz budžeta za saniranje štete od zemljotresa u Petrinji. Ni kad država otkupi i renovira rodnu kuću Bana Jelačića na Petrovaradinu. A zašto bi mu zamerali?

U Srbiji Hrvatska nije tema, a kamoli problem. Srbija i Vučić u Hrvatskoj jesu i stalna tema i stalni problem. Kad svi prećute divljaštvo sa spaljivanjem Vučića-lutke, znači samo da će tako i da nastave, bez obzira ko bude na vlasti.

Zavist je odavno prešla u frustraciju, i tu ne pomaže ni deset godina dosadašnjeg članstva Hrvatske u EU. Neće pomoći ni još deset godina, ni još sto spaljenih Vučića, ako ne shvate da to ne ide jedno s drugim. A naročito da su problemi koje imaju samo njihovi kućni, pustite Vučića i Srbiju na miru.

A što se Milanovića tiče i njegovog poređenja politike Srbije sa kupusom, imaće priliku uskoro da ga proba. Aleksandar Vučić mu je obećao da će mu poslati glavić. Kupusa. Futoškog.